Srpske vladarke – Jerina (Irina) Branković Kantakuzin

Teška sudbina, jedna od najtežih u srpskoj srednjovekovnoj istoriji, pritisla je Jerinu i ne pušta je ni do danas.

Od kada je došla u Srbiju, nesreće su dolazile jedna za drugom, ponekad i u isto vreme. Izgubila je sina prvenca, doživela da joj Turci oslepe dva sina, da joj ćerka ode u sultanov harem, da joj se deca svađaju zbog nasledstva, da se porodica podeli na turkofile i ugarofile i konačno da je srpski narod  toliko mrzi da je za života nazivao prokletom.

Taj naziv ostao je za sva vremena i danas je i ne znamo kao Irinu Kantakuzin već kao Prokletu Jerinu.

Izgleda da se u istoriji dogodila zamena krivice. Svu krivicu za loš život, narod nije svalio na svog vladara, despota Đurđa Brankovića, već na njegovu ženu Grkinju, strankinju.

Irinom Kantakuzin Đurađ se oženio krajem 1414. godine. On je tada imao 40 godina a ona 14. Bio je naočit muškarac, bradat s dugom kosom i brkovima „stasita i dostojanstvena izgleda, dostojan dubokog poštovanja, besedom pun autoriteta, telom veličanstven“, kako su ga opisali savremenici.

Irina Kantakuzin je takođe bila veoma lepa, visoka, izrazitih crta lica, dostojanstvena, uvek bogato odevena i okićena nakitom. Rođena je 1400. u Konstantinopolju u Vizantiji. Otac Dimitrije I Kantakuzin, imao je  titulu sevastokratora i bio je unuk vizantijskog cara. Bila je pismena i obrazovana i često će uticati na državničke poslove svoga muža.

Živeli su u raskoši, jer je Đurađ Branković bio jedan od najbogatijih srpskih vladara. U pisanim  dokumentima koji se čuvaju u Dubrovniku, navodi se 50 pozlaćenih čaša sa zapisima, skupoceno prstenje koje su nosili, srebrno posuđe kojim su se na dvoru služili, skupocene tkanine koje su iz Italije i Vizantije nabavljali.

Bogata država mora imati svoje jake granice, pa u avgustu 1426. godine u Zetu stižu Đurađ (koji je već proglašen za naslednika) i Jerina da sa Mlecima utvrde granice kod Skadra, Drivasta, Ulcinja, Budve, Kotora. Zatim u septembru nastavljaju putovanje u Dubrovnik, gde su svečano dočekani i bogato ugošćeni. Do kraja svojih života ostaće prijatelji Dubrovačke republike.

Po povratku iz Dubrovnika započinju razmišljanja o zidanju Smedereva i ono sledeće godine počinje da niče takvom brzinom da su hroničari bili zadivljeni. Đurđev natpis upisan opekama u kamenu svedoči da je završeno već 1430. godine. To nije moglo biti bez velike predanosti i žrtava. Prestonica koja je nalikovala srednjovekovnom Dubrovniku  građena je na posebnom nametu narodu koji je imao i ličnu obavezu „gradozidanija“. Radovima je rukovodio Jerinin brat Toma Kantakuzin koji je stupio u despotovu službu i stekao veliko bogatstvo. Imao je kuće u Novom Brdu i Srebrenici i veliki uticaj na dvoru. Formalno, njegov položaj je bio odmah iza despotovog, bez obzira što je bio stranac. Imao je istina i zasluge: komandovao je srpskom vojskom pri odbrani Smedereva i u drugim pohodima.

Ali, narod je podneo velike žrtve za izgradnju Smedereva. Koliko mu je bilo teško, najbolje svedoči narodna tradicija i pesme koje opisuju zidanje. Bio je nezadovoljan i krivicu je svalio na strankinju- Irinu.

Ali kada je izgrađeno, izazivalo je uzdahe i prestonica je brzo stekla ugled i slavu. Prozvana je „bogohranimim“ gradom kako su nazivana središta na hrišćanskom istoku.

Zahvaljujući Irini Đurađ je za vreme zidanja Smedereva krunisan despotskim vencem koji su doneli poslanici vizantijskog cara Jovana VIII Paleologa.

Kroz ovaj period Jerina prolazi zaokupljena svojim ličnim problemima. Iznenada je umro njen prvenac Todor Branković  (1415-1428) što će na nju ostaviti neizbrisiv trag. Ostala deca već su stasala : Grgur (1416/17- 1459), Katarina (1418/19 – 1491)  Lazar  (1421- 1458) bio srpski despot (1456-1458), Stefan (1425-1476) bio srpski despot (1458-1459) i Mara za koju se ne zna datum rođenja i smrti, niti je pouzdano da je ona njihova ćerka. Razmirice među decom već uveliko bukte. Da bi ojačali vezu za Ugarima, Katarinu udaju za grofa Urliha II Celjskog. Ali sultan Murat II s druge strane, ljut zbog saradnje sa Ugarima, traži i dobija ćerku Maru za svoj harem (1435).

Kreće i pohod sultana Murata II na Srbiju, pa 1439. Đurađ i Jerina sa sinom Lazarom, dvorom, sveštenstvom i vojnom pratnjom odlaze u Ugarsku da traže pomoć.

Smederevo brane njihov sin Grgur i Jerinin brat Toma. Oni traže pomoć, putuju u Ugarsku, zatim u Mletačku republiku, i na kraju u Dubrovnik, gde ih 1441. godine zatiče strašna vest da je sultan Murat II njihove sinove Grgura i Stefana oslepio.

Podeljeni na jedne koji su da se priklone Turcima i druge koji su za Ugare, porodica tone u raskolu.

Umire i Đurađ 1456. godine i Jerina vlada Srbijom kao despotica-regent nešto više od godinu dana. To su poslednji dani njenog zemaljskog života. Umreće 3. maja 1457. godine na Rudniku po jednima kao monahinja, po drugima je otrovao sin Lazar, tek ni grob joj se ne zna.

Ništa vezano za Irinu Kantakuzin nema jednu istinu i jednu priču. Istorija je pokolenjima ostavila najmanje dve verzije svega. I da je bila voljena i nežna i da je bila omražena i teška, i da je umrla kao vladarka i da je umrla  kao monahinja, i da je htela da prebegne Turcima i da nije, i da je otrovana i da nije…

Teška sudbina pritisla je za života  Irinu Kantakuzin i nije je pustila ni u smrti. Jer da jeste ne bi više bila Prokleta  Jerina već prosto Irina Kantakuzin Branković.

Dijana Dimitrovska