Srpske vladarke – Mara Lazarević Branković

Celog svog života borila se svim silama da omogući vladarsko mesto mužu, a zatim i sinovima  i to joj se ostvarilo pred sam kraj njenog života. Mara Lazarević Branković mogla je onda spokojno da umre. Ali ta njena ambicija bila je toliko razorna da je zbog nje celog svog života bila u neprekidnom sukobu sa majkom kneginjom Milicom i bratom Stefanom, zakonitim naslednikom srpskog prestola.

Mara je bila kćerka slavnog kneza Lazara i kneginje Milice koji su imali osmoro dece. Tri sina: Dobrovoja koji je umro kao beba, Stefana i Vuka i pet kćeri: Jelena, Mara, Dragana, Teodora i Olivera. Sve ćerke bile su dobro „politički“ udate, pa i  Mara koja se 1371. godine udala za  Vuka Brankovića. Moćna srednjovekovna plemićka porodica Brankovića držala je ogromne posede na Kosovu, Metohiji i Skoplju. Udajući Maru za Vuka Brankovića želja kneza Lazara je bila da se teritorije tadašnje Srbije prošire i da se učvrsti savez srpske vlastele.

Ali vreme mu nije išlo na ruku. Posle Kosovskog boja u kome je poginuo knez Lazar, Srbija sve dublje tone pod tursku vlast. Vuk Branković je u tom trenutku najmoćniji velikaš. Osmanlije nadiru i početkom 1396. godine turski sultan Bajazit, sa ogromnom vojskom osvaja zemlje Brankovića, a  samog Vuka zarobljava, drži ga u zatočeništvu sve do 6. oktobra 1397. godine kada Vuk Branković i umire. Mara nikada nije prebolela smrt muža i optužuje majku Milicu i brata Stefana i za smrt a kasnije i za sve njene nevolje.

Tursko osvajanje Prištine bio je pravi pokolj i sva je sreća da su ga Mara i sinovi preživeli. Vuk Branković i Mara su imali tri sina: Grgura, Đurađa i Lazara. Neki izvori navode i da su imali jednu kćerku, ali za to ne postoje pouzdani istorijski izvori.

Po starom dobrom receptu, zavadi pa vladaj, Turci su osvojivši Brankovićeve posede, odlučili da jedan deo poklone naslednicima kneza Lazara. Na taj način su želeli da potpuno razjedine i posvađaju Srbiju.

To im je, nažalost, i pošlo za rukom. Kasnije, kada se Lazarevići budu uzdigli, Turci će primeniti isti recept: oduzimaće od Lazarevića zemlju i davati je Brankovićima.

U jednom malom delu prostrane nekadašnje teritorije Vuka Brankovića ostala je Mara sa sinovima. Odatle, ona je vodila grčevitu bitku za povratak izgubljenih teritorija i dominaciju Brankovića.

Smrću njenog muža Vuka Brankovića njena goruća želja da Brankovići vladaju prebacila se na sinove.

Njene aspiracije se nimalo ne sviđaju njenom bratu Stefanu Lazareviću, zakonitom nasledniku kneza Lazara. Bukti bitka za vlast između Lazarevića i Brankovića. Prvi je popustio Grgur Branković, najstariji Marin sin u koga je majka polagala najveće nade, i odlazi u monaški život. U manastiru Hilandaru ubrzo i umire 1408. godine. Za njim ovaj svet napušta i najmlađi Marin sin Lazar, koji u jednoj bici strada 1410. godine.

Mara ostaje sa srednjim sinom Đurađem jedinom njenom nadom da postane vladar Srbije.

Ali ni tu ne ide lako. U vizantijskoj prestonici Carigradu se avgusta 1402. godine susreću  Stefan Lazarević, Marin brat, i njen sin Đurađ Branković. Dolazi do svađe i razmimoilaženja i Stefan zahteva da se njegov sestrić Đurađ Branković zatvori. To se i događa ali već posle mesec dana u septembru te godine Đurađ biva oslobođen i odlazi sultanu Sulejmanu, tražeći vojnu pomoć kako bi se u Srbiji suprostavio ujaku Stefanu Lazareviću. U tome ga podržava majka Mara. Isto se dešava i na drugoj strani: Stefan započinje prirpeme za borbu protiv Brankovića a pomaže mu majka, kneginja Milica.

U sukobu Brankovića i Lazarevića pobedio je Stefan Lazarević.

Ali to ne znači da je Mara izbrisana sa političke scene. Ona u  decembru 1405. sa sinovima izdaje Dubrovčanima povelju o trgovini. Dubrovnik je inače grad za čuvanje dragocenosti, pa Brankovići tamo sklanjaju svoje bogatstvo u zlatu i novcu. Mara takođe sve vreme Turcima plaća poseban danak za svoje oblasti.

Na kraju teške životne priče Maru ipak obasjava svetlost. U jesen 1412. vraća se njen sin Đurađ u Srbiju, pošto  se Mara konačno pomirila sa bratom i izmolila da Đurađ dođe kući. Lazarevići i Brankovići konačno žive u miru.

Nešto više od decenije kasnije, 1425. godine Stefan Lazarević koji nije imao dece prihvatiće Đurđa kao sina i odrediti ga za svog naslednika prestola Srbije.

Konstantin Filozof ovako je opisao ovaj događaj:“ Ranije se beše Đurađ obratio svojoj materi da se izmiri sa despotom Stefanom i da utvrde da žive kako priliči blagočastivima. A despot ga primi kao otac sina mnogo željnog“.

Mara Branković sada je mogla da umre. Spokojno je predala dušu Bogu 12. aprila 1426.

Dijana Dimitrovska