Srpske vladarke – Kneginja Milica Hrebeljanović

Da su žene u srednjovekovnoj Srbiji mogle da nose obeležja vitezova, kneginja Milica Hrebeljanović bi bila sigurno vitez nad vitezovima.

Mudra, hrabra, pametna, čestita, energična. Konstantin Filozof je zabeležio da je lepotom žena a savetima Odisej. Dubrovčani je u pismima oslovaljavaju kao „počtena, slavna i velmožna gospođa“. O njoj su savremenici pisali da je „blagorazumna, mužeumna, milostiva, štedra, pomirljiva, i svakim dobrim običajima ispunjena“.

Nemanjićkog je roda, rođena oko 1335. godine.  Njen otac Vratko Nemanjić, u narodnoj tradiciji poznatiji kao Jug Bogdan, praunuk je Nemanjinog sina Vukana i unuk Vukanovog sina Dimitrija.

Kao rođaka cara Dušana, često je boravila na srpskom dvoru. Tu je i upoznala Lazara koji je  bio u carskoj službi. Ljubav se rodila i prema zapisima patrijarha Danila, car Dušan je voleo mladog Lazara i svoju rođaku Milicu i dao je blagoslov mladima da se uzmu. Brak je sklopljen 1353. godine. Ubrzo krunisan je decom. Imali su osmoro dece: Jelena Lazarević kasnije Balšić Hranić, Olivera Lazarević, Mara Lazarević kasnije Branković, Teodora Lazarević, Vuk Lazarević, Dragana Lazarević kasnije Šišman, Stefan Lazarević i osmo dete Dobrivoje koji je umro u ranom detinjstvu.

Kneginja i knez žive na dvoru u Kruševcu koji su uredili po ugledu na Dušanov dvor. U bogatoj biblioteci rade prepisivači i prevodioci, a dvor je sastajalište intelektualne elite, kako bi danas rekli, ali ne nedostaju ni sadržaji zabavnog karaktera. U kruševački dvor dolaze glumci, zabavljači, muzičari. Zabavno je, reklo bi se.  

Kneginja je zaokupljena dvorskom etikecijom i odgojem dece koju vaspitavaju domaći i strani učitelji. Deca uče strane jezike, sinovi dobijaju vojno i strateško obrazovanje, devojčice domaćinstvo. Tu je i  monahnja Jefimija, udovica despota Uglješe Mrnjavčevića vrsna pesnikinja i misaona žena. Sigurno da utiče i na kneginju koja se bavi književnošću, piše kasnije dela „Molitva matere“, „Udovstvu mojemu ženik“.

Život se razvija u najlepšim bojama na dvoru u Kruševcu. Do 15. juna 1389. godine. Tada će se knez Lazar pridružiti nebeskoj Srbiji. Kao i toliki moravski junaci poginuće u jednoj od najtragičnih borbi u srpskoj istoriji.

Bitka na Kosovu – okrenuće u Srbiji sve naglavačke. I život Miličin, koja sada ostaje sama sa decom. Da se bori za porodicu ali i za ono što je od Srbije preostalo.

Pre pogibije slavnog kneza Lazara Hrebeljanovića u Kosovskom boju, o njoj se malo govori. Sada, u teškim okolnostima, ona stupa na scenu i to kakvu! Veliku scenu u kojoj su veliki igrači sa kojima se uspešno nosi.

Još se nisu ohladila tela kosovskih junaka a u jesen 1389. ugarski kralj Žigmund s jedne strane, i turska na čelu sa sultanom Bajazitom s druge, kreću u pohod na Srbiju.

Kneginja Milica i njeni maloletni sinovi, Stefan kome je tada oko 12 godina, i još mlađi Vuk, nisu imali šanse protiv dve tako moćne vojske. Mogla je da se skloni u Dubrovnik, ali plemenita dama ostaje u Srbiji. Boriće se sredstvima koja su joj na raspolaganju. To su – pregovori.

U upornoj i strpljivoj nameri da se nekako izmiri sa Turcima – pobeđuje i tokom 1389. dogovor stupa na snagu. Istina, ceh je veliki.  Po sklopljenom ugovoru, ona mora da plaća tribut i da daje pomoćne vojne odrede turskoj sili. Time je povratila teritorije koje su u međuvremenu osvojili Ugari. Ali plaća ličnu i porodičnu previsoku cenu. Bajazit je tražio ruku najmlađe ćerke Olivere i ona je pristala na to, uz jedan uslov: da joj ćerka ne promeni veru. Sultan je to prihvatio i obećanje održao.

Uz odobrenje patrijarha i Sabora i uz blagoslov same Milice, ispunjen je Bajazitov zahtev da bi bilo „spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali“. Olivera je otišla.

Ali to nije bila kneginjina jedina briga. Vuk Branković, inače Miličin zet, pokušava da preuzme od nje vlast u Srbiji. U jednoj povelji iz 1403/4. govori se o bedama, napastima i nevoljama koje su pretpreli Milica i deca „ne samo od inoplemenih, nego i od svojih“. U spisima nema podataka o otvorenom neprijateljstvu Milice i Vuka Brankovića.

U isto vreme, pojedini srpski velikaši pokušavaju da se osamostale i preotmu vlast od Miličinog sina Stefana koji je preuzeo vlast sa dvadesetak godina, kada se Milica zamonašila kao Jevgenija  u Ljubostinji, svojoj zadužbini i nije se u potpunosti odrekla vlasti, kako bi mogla da pomogne sinu. Spremaju paklenu zaveru i turskom sulatanu Bajazitu dojavljuju da navodno Stefan tajno sarađuje sa Ugarima i da mu nije veran. To je bila smrtno opasna optužba.

Kneginja Milica, sada Jevgenija svesna toga, u društvu monahinje Jefimije, u rano proleće iste 1398. godine, smesta kreće sultanu sa ciljem da sina oslobodi optužbe. Energična i pravdoljubiva žena za koju je Grigorije Cimblak rekao da je „mudrošću i oštroumljem prevazilazila mnoge“ i tu odnosi pobedu. Sultan je prihvatio opravdanje i predlog da se Stefan lično opravda kod njega.

Ali, nije samo jednu dobru stvar postigla kod sultana. Kada se razgovor završio, Bajazit je pitao monahinje Jevgeniju i Jefimiju šta bi želele da im učini. One su zatražile mošti Svete Petke. Kada je Bajazit čuo da traže samo „suve, nepokretne kosti“ nasmejao se i želju im ispunio.

Tako su mošti Svete Petke stigle u crkvicu na Kalemegdanu. To je bio duhovni  spas za Srbiju, koja je prigrlila relikviju, tražeći spas.  

Ugledna, moćna, rado viđena svuda, kneginja Milica i kao monahinja ima ogroman ugled i uticaj. Nema sumnje da je upravo monahinja Jevgenija odigrala glavnu ulogu u pomirenju despota Stefana i novog sultana Sulejmana.  

Imala je moć da ublaži rivalstvo i neslaganje između sinova Stefana i Vuka, koje je dugo trajalo. Držala je porodicu na okupu, ali kada je više ne bude, braća će se zauvek rastati.

Manastir Ljubostinje je njena zadužbina. Gradila je ovaj manastir gde je i danas njen lik (kao i u Ravanici, Dobrunu, Orahovici) i kao monahinja  Jevgenija, i kao shimonahinja Jefrosimija. Ovaj veliki monaški čin koji se još naziva velika shima-anđeoski obraz je treći monaški stepen u kome se život provodi u bogomisliju, ćutanju i poslušanju i tada se dobija novo ime.

Poslednje, zemaljske dane Jefrosimija je provela u svojoj lepoj zadužbini, a onda se 11. novembra 1405. godine pridružila svom Lazaru  u nebeskoj Srbiji gde je vrli knez radosno dočekao.

Dijana Dimitrovska