Intervju – Vladeta Janković, profesor, diplomata i književnik

Da li da se priklonimo istoku, zapadu, ili da budemo neutralni, samostalni i svoji? Bilo bi odlično da možemo da biramo između ove tri mogućnosti,  jer zapravo imamo samo dve: izbor između istoka ili zapada. Treća mogućnost, da idemo sami, jeste idealna ali, kako kaže Vladeta Janković, profesor, književnik, diplomata, to je izvodljivo više u teoriji nego u praksi.

• Potpuna nezavisnost danas je privilegija samo nekoliko vrlo moćnih, bogatih i stabilnih država, kakva Srbija nije i, bojim se, još dugo neće biti – kaže profesor Vladeta Janković u razgovoru za naš časopis.

Bili ste diplomata i videli na licu mesta stav međunarodne zajednice prema Srbiji? Kakav je?

• Kao kroz čitavu modernu istoriju, taj stav je bio i ostao u zavisnosti od neposrednog interesa velikih sila, pa je takav i danas. Često u pristupu zapadnih zemalja prema nama ima i izvesnog cinizma, pa i bezobzirnosti, kao u slučaju NATO bombardovanja 1999. Najbolje može poslužiti primer Kosova i Metohije, gde je direktnim uplitanjem zapadnih sila, koje su sebe zvale „medjunarodnom zajednicom“ kao da Kina, Rusija, Brazil i Indija ne postoje, Srbiji oteto 15% teritorije.

Šta pamtite kao  posebnost iz perioda kada ste bili ambasador pri Svetoj stolici?

• Uskršnje mise u katedrali Svetog Petra, kada, u tom ogromnom prostoru, u mraku i mrtvoj tišini stotine prisutnih imaju u rukama jedino sveće, da bi se, kad ponoć otkuca, odjednom upalila sva svetla i grmnule orgulje. Takvih efekata u pravoslavlju nema, ali je, bar meni, intimno mnogo uzbudljivije brujanje ljudskog glasa, kada se, uz podrhtavanje kandila, među hilandarskim freskama, tokom Vaskršnje liturgije poje Heruvika.

Kada razgovarate sa strancima, čime biste se pohvalili kao Srbin?

• Našom istorijom, pre svega, jer je činjenica da smo u XIII i XIV veku bili jedna od velikih evropskih sila, onda lepotom naše srednjovekovne umetnosti, jer freske u Dečanima i prestone ikone iz Hilandara nisu ništa slabije od Djota, pa zatim činjenicom da smo u oba svetska rata u XX veku bili na pravednoj strani i dali ogroman doprinos pobedi. Ali naravno da ne bih propustio da se pohvalim Nikolom Teslom a, u najnovije vreme, Đokovićem i Jokićem.

Da li je u srpskoj poilitici, od kada ste bar vi u njoj,  reč obavezivala?

• Nažalost, nije i to otkako je politike u Srbiji. Izuzetaka je bilo, ali su i oni najpošteniji uvek više voleli da ne kažu ništa nego da izgovore laž. Samo, vodite računa da to nije neki srpski specifikum. Odlično pamtim jednog engleskog ministra koji je, pošto je u nekoj prilici uhvaćen u masnoj laži, izjavio kako je bio „ekonomičan sa istinom“.

Zašto srpski političari ne žele da iza sebe ostave neko uzorno delo koje obezbeđuje u istoriji trajnu i svetlu poziciju­?

• Ne bih se složio da to oni ne žele – druga je stvar imaju li sposobnosti da tako nešto učine. Nikola Pašić, na primer, jeste imao mana tipičnih za srpskog političara, ali je ostavio za sobom značajan trag. Da i ne pominjemo ličnosti iz ranijih vremena, još od Miloša Obrenovića (počeo je od Srbije kao turskog poseda, a ostavio je kao slobodnu zemlju), kneza Mihajla, koji je prosvetio Srbiju, kralja Petra I, koji je izveo Srbiju kao jednu od pobedničkih sila Prvog svetdskog rata, ili političara skromnih i besprekornog karaktera kakav je bio Ljuba Davidović. Ipak su to rezultati koji predstavljaju trajne istorijske međaše. Što se tiče političara koji su na sceni danas, mora proteći dosta vremena pre no što istorija bude mogla da proceni trajnost njihovog učinka.

Koliko nam mitovi i legende,  a među njima i vaši Mitovi i legende, pomažu u sadašnjosti?

• Mitovi su uvek neka vrsta sažetka večitih istina i situacija koje se dešavaju u stvarnom životu, a često sadrže tragove istorijskih zbivanja. Oni istovremeno izražavaju ideju naroda o tome kakav bi želeo da bude, odnosno kako sam sebe zamišlja. U sadašnjosti oni ne mogu biti od velike pomoći, jer njihova arhetipska priroda nije nužno u kontaktu sa trenutnom stvarnošću. Što se tiče moje knjige sa takvim naslovom, ona je nastala samo kao pokušaj da se nadoknade nedostaci ovdašnjeg obrazovnog sistema, koji zapostavlja religiozne vrednosti. Zato sam u njoj pojednostavljeno preneo elemente triju monoteističkih religija, bez kojih nije moguće zaista shvatiti kulturnu istoriju svog, pa i drugih naroda.

Koji vam se mit ili legenda posebno sviđa?

• Oduvek sam se posebno interesovao za mit o Edipu, jer on dobro ilustruje ono što sam upravo rekao o mitu kao u priču pretopljenoj istoriji. Naime, čitava povest o ubistvu oca i ženidbi majkom u stvari je transfiguracija jednog istorijskog događaja – uzurpacije tebanskog prestola mimo patrilinearnog poretka.

Koja je vaša antička izreka?

• Latinska izreka Feci quod potui, koja u suštini znači da čovek može imati mirnu savest jedino ako u životu učini sve što je najbolje umeo i mogao.

Da li današnje generacije imaju manje jazove prema drugim religijama?

• Možda ovo kao odgovor zvuči preterano jednostavno, ali ja mislim da je to zato što mladi danas pre svega ne znaju dovoljno o veri i ne shvataju versku tradiciju. S druge strane, ima i mnogo netolerancije, sa često strašnim posledicama.Kad bi, u nekom idealnom slučaju, svuda na svetu u školama postojala nastava uporedne religije, ubedjen sam da bi bilo mnogo manje religioznih fanatika, pa i svih nesreća koje zaslepljeni i zlom propagandom zavedeni mladi ljud izazivaju.

Kada sanjarite, kako zamišljate svoju Srbiju?

• Kao demokratsku državu u kojoj nema nepismenih i u kojoj se sa svakog prozora svake kuće vidi bar po jedno drvo.

Dijana Dimitrovska