Intervju – Aleksandar Rakezić Zoograf, crtač stripova

Strip ponovo osvaja knjižare, na sreću onih koji su odrastali čekajući s nestrpljenjem novi broj Zagora ili Alana Forda i novih generacija koje s nestrpljenjem čekaju neke svoje nove junake.

Strip ponovo osvaja srca čitalaca – kaže naš crtač stripova iz Pančeva, Aleksandar Rakezić sa pseudonimom Zoograf čiji se stripovi objavljuju u Italiji, Americi, Francuskoj, Japanu. – Tiraži su doduše manji, ali se o stripu govori kao o ozbiljnoj umetničkoj formi.

Kako je vaš rad prešao granice?
Dugo godina sam prisutan na internacionalnoj sceni, sve je to počelo u ono preinternetsko vreme – koristio sam prepotopske vidove razmene poruka,kao što su rukom pisana pisma, razgovori putem telefonske žice. Tako sam počeo da objavljujem najpre za američke izdavače, a tek kasnije se okrenuo onim evropskim, najviše u Italiji i Francuskoj, dok me je
objavljivanje stripova u listu Vreme, koje manje više redovno traje od 2003. godine, vratilo domaćem čitaocu.

Kako ste dobili ponudu iz Japana?
Kada sam dobio ponudu iz Japana, nisam znao da su i tamo bili objavljeni članci o mom radu. U pitanju je mali izdavač sa ostrva Hokaido, entuzijasta koji je nešto što je odraz jedne udaljene i drugačije kulture. Mislim da su ta kulturna prožimanja od vitalne važnosti.

Od kada traje  druženje sa stripom?
Kao i svaki klinac koji je rastao u Jugoslaviji, čitao sam Politikin „Zabavnik“, „Stripoteku“, „Alana Forda“. Tek kad sam navršio dvadeset i neku, otkrio sam tradiciju američkog andergraund stripa, koji je u to vreme bio već stvar istorije. Sa ljudima kao što su Robert Crumb sam u kontaktu već dosta godina, a pismo Jaya Lyncha me je učvrstilo u nameri da se uopšte bavim stripom. Tokom devedesetih, kada sam i sam počeo da intenzivnije objavljujem, bilo mi je značajno da se upoznam sa radom autora kao što su Jim Woodring, Rick Veitch, Julie Doucet, Bill Griffith… Iako sam radio na različitim stripovskim poetikama, svako od njih je na svoj način bio inspirativan.

Da li je internet nešto promenio kod stripa?
Najčešće nismo ni svesni da je internet promenio način na koji percipiramo informacije – sve je postalo vrlo dostupno, ali je ta ogromna količina sadržaja takođe uticala na neku vrstu duhovnog zamora, prezasićenosti, kao da je već sve viđeno… S druge strane, zahvaljujući savremenim komunikacijama možete da budete u kontaktu sa kolegama, ali i časopisima i izdavačima širom sveta, i mislim da je to izvanredno. Kao i u svim vremenima, čovek je izložen suprotnim silama, i potrebno je da nauči da se svemu tome prilagodi na način koji odgovara njegovim individualnim stremljenjima.

Ko danas čita stripove?
ecizirati. Ja se uvek iznova iznenadim, kad saznam ko sve čita moje stripove – posao crtanja je usamljenički, za razliku od, recimo, pozorišnog glumca, vi retko srećete vlastitu publiku, to se dešava uglavnom slučajno, ili na nekim javnim predstavljanjima. Jednom smo supruga i ja boravili u jednom zaista malom, planinskom selu na Severoistoku Italije, u regiji Veneto. Tamo živi prijatelj, koji je išao u lokalnu poslastičarnicu da kupi rođendansku tortu, i pohvalio se poslastičaru da u gostima ima strip crtača, koji je došao čak iz…Srbije. Ispostavilo se da je poslastičar ne samo znao ko sam ja, već je u svojoj kolekciju imao jedno od mojih italijanskih izdanja stripova!

Šta je tema vaših stripova?
Volim da pronađem članak u časopisu ili knjigu, naročito mi se dopada da to bude nešto što je već zaboravljeno (retko su to klasici), i da to ilustrujem.
Recimo,  nacrtao sam strip prema knjižici „Pjesme o nauci i tehnici“, koju je 1960, godine u vlastitom izdanju objavio traktorista iz Sivca. On je pisao o sovjetskom, tada aktualnom osvajanju svemira. Ja sam je kupio na buvljoj pijaci. Zatim, volim da opisujem mesta koja sam obišao na svojim putovanjima, ali to je ipak neki neobičan ugao posmatranja ili da predstavljam moje doživljaje iz polusna (to se još naziva hipnagogičkim vizijama).

Šta želite da poručite kroz crtane likove?
Ja na neki poluozbiljan način, govorim o životu. Život je ogroman, prepun drame, sitnih zadovoljstava, razočaranja, otkrića… Mislim da bih sve to želeo da izrazim kroz strip. I to ne na neki sistematičan način, već pre poigravajući se sa svim tim teškim bremenom.

U šta verujete?
Verovanje je nešto kao poezija, ne izražava se u definicijama, već u nekom okolišanju, koje služi da naslutite suštinu…

Dijana Dimitrovska