Srpske vladarke – Ana Besarab – Nemanjić

Ana Besarab, vlaška princeza, koja se udala za Uroša V – imaće na srpskom srednjovekovnom dvoru jednu od najtežih istorijskih uloga. Biće poslednja srpska carica koja državi i dinastiji Nemanjić neće podaritii naslednike.

To teško breme nosiće zajedno ona i Uroš V Nemanjić sve vreme svog braka, a to je 11 godina, do Uroševe smrti na Marici 1371. godine.

Kada je vlaška princeza došla na srpski dvor 1360. godine, Srbija je bila gotovo u raspadanju. Prvo se mladi Uroš borio za svoja nasledna prava, porazivši svog polubrata Simeona Nemanjića. Onda je u maju 1359. godine  Srbija doživela strašan poraz od ugarske vojske koja je prodrla  “osam dana hoda” od dunavske i savske linije. Slede unutrašnji problemi, osamostaljivanje Zete, pod Balšićima, velikaši koji suvereno vladaju u svojim oblastima, poput Brankovića na Kosovu, Lazara Hrebeljanović na severu, Mrnjavčevića na jugu…

Mladi  Uroš koji je postao car sa 19 godina posle iznenadne smrti svog oca Dušana Silnog, nije držao konce u svojim rukama. Carica Jelena, Uroševa majka, pokušavala je na sve načine da  ojača političke veze sa susedima ne bi li Srbiju spasila od propasti i zadržala snagu Srbije na političkoj sceni na kojoj je sa carom Dušanom bila  najmoćnija država. Jedan od pokušaja spasavanja bio je i brak sa vlaškom princezom, ćerkom vlaškog vojvode Aleksandra Besarabe i majke Klare.

Pre ove ženidbe, bilo je ponuda da se oženi srpski mladi kralj. Nemoćan da zaustavi srpsku vojsku, mladi vizantijski car Jovan Paleolog ponudio je caru Dušanu svoju malu sestru za shanu. Uroš je tada imao pet, šest godina i caru Dušanu nije bilo potrebno da ženi sina pre vremena. Kada je Uroš statasao u mladića, car Dušan je od bosanskog bana tražio njegovu ćerku Jelisavetu za snaju, a zatim je tražio i ćerku francuskog kralja Jovana. Obe prosidbe su propale.     

Car Dušan Silni je iznenada umro a na Jeleni je bilo da utanači brak za mladog Uroša. Uroš V poslednji srpski car, međutim, nije bio nimalo nalik svom moćnom ocu Dušanu Silnome. Narod ga je prozvao Nejaki i to ne samo zbog njegove mladosti već i zbog njegovih intelektualnih osobina. Tadašnji srpski letopisi koji su o njemu pisali sa vidljivim saučešćem navode da je bio “po istini krasan i dostojan divljenja po izgledu”,  ali “mlad smislom”, kao i da je odbacivao savete starijih, a primao i voleo savete mladih i da je zbog toga zlo prošao.

Car je car, a i mlade u to vreme nisu mogle da biraju.

Hronike su zabeležile svadbu na srpskom dvoru 1360. godine i to je možda najveseliji trenutak u istoriji poslednjeg srpskog carstva. Narednih godina dvor će biti izložen napadima i pretnji Turaka koji su kretali u osvajačke pohode. Zbog tih opasnosti će se u srpskoj istoriji dogoditi presedan: car Uroš V će prihvatiti savladara velikaša Vukašina Mrnjavčevića kome će dati titulu kralja. Vukašin je proglašen kraljem 1365. godine a njegov sin Marko je krunisan za mladog kralja najkasnije u avgustu 1371. godine.

Šturi opisi poslednje srpske carice nekako su u skladu sa opadajućim carstvom. Istoričari navode da Ana nije imala gotovo nikakvu ulogu u političkom životu carevine. Da li joj je nedostajalo ambicije ili je teška situacija u carstvu pregazila – ne zna se.

Činjenica je da je, kao i car Uroš, mogla samo da posmatra kako se carevina polako rastače i nestaje u unutrašnjim trvenjima srpskih velikaša koji nisu ni primetili mračan oblak koji je dolazio sa istoka.

Zna se da je u tim teškim vremenima Ana imala kontakte sa svojom porodicom u Vlaškoj. Takođe, postoji  jedno pismo pape Urbana V od  14. februara 1370. godine koje je uputio Aninoj majci Klari, tada udovici, u kome joj se zahvaljuje što je preokrenula u katoličku veru svoju ćerku, bugarsku caricu i Aninu rođenu sestru. U tom pismu papa od majke Klare traži da isto učini sa drugom ćerkom, srpskom caricom Anom.

Ali, neće biti ni vremena za te „papske“ igre, jer će Srbija doživeti stravičan slom na Marici gde će 1371. godine poginuti i kralj Vukašin i brat mu Uglješa.

Nije bilo veselo biti carica carstva koje je bilo „zavijeno u belo“ (u srednjem veku je bela boja bila boja žalosti) i koje je brojalo mrtve. Ali, ubrzo posle Bitke na Marici, umreće i mladi car Uroš V,  4. decembra 1371.

Za 11 godina braka Ana i Uroš nisu imali dece. Ne znaju se razlozi ove, za srednji vek neobične i neprihvatljive činjenice. U dinastičkim brakovima uvek je na prvom mestu bio produžetak loze. Kod Uroša i Ane to se nije dogodilo.

Kada je Uroš sa 30 godina napustio ovaj svet – a ni to se ne zna zašto – Ana je ostala da živi u Srbiji. Nije se, poput drugih vladarki, vratila svojoj porodici. Povukla se u tišinu manastira  uzevši monaško ime Jelena.

Poslednja srpska carica, monahinja Jelena, ispustila je dušu ne zna se tačno ni gde, ni kada, ni kako. Ne znamo čak ni kako je izgledala. I dok je Uroš predstavljen na freskama u Pećkoj patrijaršiji, Dečanima, u crkvi Sv. Nikole Bolničkog u Ohridu, u manastiru Matejča i manastiru Psača, Ane nigde nema. Poslednja srpska carica kao da nije ni postojala.

Dijana Dimitrovska