Intervju – Anja Alač, glumica

Anja Alač, pozorišna glumica sa blistavim osmehom ne može da zamisli da se jednog jutra probudi i da jednostavno pozorište više ne postoji. Da ga nema. Izmrcvareno i ubijeno od praznih sedišta, nestalo je u vreme korone. Neće ni da zamišlja, jer je to toliko neverovatno da joj stvara nelagodu. 

– Tužan bi bio život bez pozorišta – kaže u razgovoru za Balkan City Magazine. –  Nezamisliv. Znam da je sve u životu sklono promeni, ali pozorište je institucija, umetnost koja može da istrpi ogromne promene i verrujem da će se prilagoditi.

Koliko ste oštećeni kao glumica zbog pandemije?

– Postala sam mama tako da svakako ne bih igrala u pozorišnoj sezoni. Imala sam na početku pandemije neka snimanja, i bilo je drugačije, možda malo stresnije ali malo i draže jer smo svi bili željni druženja. Generalno, teško je jer je situacija sa zdravstvom pogodila sve nas.

Da li glumci kod snimanja ljubavnih scerna traže kovid potvrde?

– Ukoliko si bolestan ili ti nije dobro, društvena odgovornost je na svakom pojedincu da misleći na sebe zapravo misli i na druge. 

U čemu je glavna razlika  između pozorišnog i filmskog glumca?

– Neko je jednom rekao, televizija će te učiniti bogatim, film popularnim a pozorište kvalitetnim glumcem.

U kojoj meri popularnost može da promeni, čoveka, posebno mladog?

– Verujem da zapravo može samo da ga okuraži da pokaže svoju pravu prirodu koja je do tad bila nedovoljno ispoljena.

Da li gluma ostavi tragove i u privatnom životu (zarobljeni u ulozi)?

– Ostavi, ali ako imate sreće, pameti i dara, divne tragove.

Da li su isti kriterijumi da bi neko postao glumac danas i u vreme vaših roditelja, koji su takođe glumci?

 – Nisu, svako vreme nosi svoje breme.

Da li se menja gluma? Ako se menja, u čemu se menja?

 – Gluma je pitanje individualnosti i zbog toga mi je teško da na ovo pitanje odgovorim.

Da li neka uloga može da promeni glumca kao osobu?

– Može, naravno, u manjoj ili većoj meri, ostavljajući trag, tera nas da se preispitujemo, nanovo upoznajemo sami sebe, bivajući svaki put malo iskreniji.

Šta znači danas popularnost, kada svako ima „svoj TV i  svoje pozorište“ na internetu?

– Danas živimo u digitalnom svetu, internet je platforma koja može na moćan način da se iskoristi. Kao što neko može da bude vidjen jer je vredan, može i da se samopromoviše zloupotrebljavajući je bez ikakvog smisla i pozadine koja bi tu popularnost opravdala. Mislim da je ranije bilo pravilo da iza popularnosti neke osober ipak neki rad mora da stoji, ta osoba mora ipak da  vredi.

Da li postoji neka uloga o kojoj sanjate?

– Da, uloga na filmu, neki marginalni lik, potpuno suprotan od mene privatno.

Šta trenutno radite ili pripremate?

– Pripremam izlazak mog prvog muzičkog albuma, na kome sam autor tekstova i pevač.

Zašto je muzika toliko važna i zašto je važno da ljudi slušaju muziku? Šta najviše slušate od muzike i šta volite da svirate?

– Muzika je univerzalni jezik, ne postoji umetnost koja nas brže od muzike može vratiti u sadašnji trenutak i obogatiti ga tom brzinom. Volim Leonarda Cohena, Joan Baez, Florence Welsch, Marka Luisa, Buč Kesidija…Sviram i domaće i strano, ali samo za svoju dušu.

Da li ste razmišljali o karijeri izvan Srbije?

– Jako bih volela da mi se ukaže prilika da radim u Italiji.

Šta vam se u Srbiji najviše sviđa?

– Ljudi, Beograd, kakav je nekad bio i kakav može biti. U tom medjuprostoru razapeti izmedju nostalgije i potencijala, živimo sa verom u bolje sutra.

Dijana Dimitrovska
Fotografije: Nebojša Babić