Srpske tvrđave – Soko grad na Drini

Soko grad strpljivo čeka istoričare i arheologe da mu daju ako ne tačnu godinu “rođenja”, bar približnu.

Ako već nosi naziv Soko grad sasvim je logično da  ima oči sokolove. Utvrđenje je smešteno visoko, gotovo sraslo sa stenom ispod samog vrha Sokolske planine, sa koje nadmoćno prati zbivanja u dolinama. Sa visine od 973  metra to mu lako ide od ruke.

Iznad njega je sam vrh Rožanj koji se druži sa oblacima. Ispod njega pet reka, ne zna se koja je lepša: Drina, Uzovnica, Ljuboviđa, Kriva reka i Vukova reka. Potoci i izvori na sve strane, pa kad čovek zađe u ove predele pomisli kako je tvorac bio milostiv prema ovdašnjem narodu.

Oduvek je drinski Soko grad (postoji i onaj kod Sokobanje) intrigirao istoričare koje je podelio najmanje u dve struje po pitanju njegove starosti. Jedni se drže jedinog pisanog izvora koji pominje Sokol 1392. godine. Drugi dokazuju da je utvrđenje starije i da je na ostacima drevnog rimskog ili preistorijskog utvrđenja sagrađeno ovo, koje danas dostojanstveno stoji na uzvisini.

Dok se ne odgonetne kada je nastalo, o njemu će rečito govoriti samo njegovo ime. Sokol grad, Sokol, jasno je dobio je naziv po ptici grabljivici koja živi na našim prostorima i koja je bila izuzetno cenjena i poštovana, zbog koje je i nastalo sokolarstvo. Sa vrha se soko otpušta u potragu za hranom i kruži, kruži nad dolinom moćno da budi maštu i želju da se leti.

Dubrovački arhivi pominju utvrđnje Sokol  1444. godine : “Sochol com in contato che chiamo Drina”,u prevodu  “Grad Soko u oblasti Drine”. Drugi dokument navodi 1448. godine “Castrum Soko cum dominio Strimon”, odnosno “Grad Soko sa Drinom”.

Do tih godina Sokol je bio u srpskim rukama ali posle pada Despotovine, 1459. godine, Turci su ga konačno osvojili i preuredili, dodavši  novi deo. Kao i većina srednjovekovnih utvrđenja, imao je citadelu, gornji grad i podgrađe.

Dve kule branile su utvrđenje od iznenadnih upada. Jedna kula je bila isturena na južnoj strani litice, druga – okrenuta ka donjem gradu. Tu je bila smeštena cisterna za vodu, čiji se ostaci danas jasno vide.

Na zaravni ispod citadele prostiralo se podgrađe gde je živela raja, najpre srpska, a vremenom sve više islamska. Vidljivi su ostaci nekoliko džamija, imama, kupatila i drugih javnih objekata. Oko podgrađa je bio iskopan palisad koji su Austrijanci, kasnije, kada su zauzeli tvrđavu, zamenili  bedemom visokim i do tri metra.

U ovom kraju gde mitovi žubore čisto i jasno kao i bujne reke, ne ide se često na Soko grad. Meštani vele da  tu ima mnogo nesreće i jada svake vrste. Neki tvrde da se noću čuju krici devojaka koje su se bacale sa zidina Soko grada, ne želeći da svoju prvu bračnu noć provedu sa  Turčinom. A taj turski običaj, bio je itekako korišćen u to vreme.  

Ali radost i život prevladavaju Sokolskim planinama i njih donosi  manastir  Svetog Nikolaja. Ovaj manastir smešten ispod tvrđave, svakog leta okupi i staro i mlado iz zemlje i dijaspore. Cilj je, kažu crkveni oci, da se matica i dijaspora druže, a nešto i da nauče, malo veronauke, da nešto mudro pročitaju u Domu vladike Nikolaja Velimirovića gde je formirana i biblioteka. I da malo prozbore na lepom srpskom jeziku, pravom, onom Vukovomn i, kažu, najlepšem srpskom koji se govori baš u ovom kraju.

Dijana Dimitrovska