Intervju – Matija Bećković, pesnik

Ponekad, kada se umorimo od ljudi, izgleda kao da je na svetu sve rečeno, kao da su sve pesme ispevane, sve sudbine napisane, svi prizori naslikani u svojoj suštini… a samo im mi dajemo lični pristup.

 – Ali, ako već to sve znamo, zašto nemamo moć da nešto menjamo – pitao se i Matija Bećković, akademik, pisac i pesnik, kada je na to pitanje tražio odgovor. Dao ga je u pesmi  „Nešto se mislim“ objavljenoj u knjizi „Ljudmiline pesme“:

Ako već znamo
Da se sve dogodilo
Pre nego što smo mi došli na red
I da su iskušenja stara
I uvek ista
A samo mi novi.

I sve se ponavlja
Samo se menjaju ljudi
I znamo da će  biti
Kao što je već bilo.

Kako to da smo lenji
Da smislimo neki bolji kraj.

Da li verujete da se sve što nam se dešava, s razlogom dešava?

– Uvek je s razlogom. Jedini problem je što mi za taj razlog saznamo kad je već kasno. E da smo znali da je to razlog – gde bi nam kraj bio.

Trenutno je planetu preplavio strah. Da li je on vladalac?

– Lozinka našeg vremena je da se jedino treba plašiti straha. Danas mnogi, nažalost, nemaju u svom životu ništa drugo osim straha i briga. Pa i toga im je preko glave. Takozvani običan čovek i smrtnik je očigledno zbunjen i zatečen. Ne daju mu ni da sanja o budućnosti.

Zašto se danas, u 21. veku, ljudi toliko boje smrti?

– Čini mi se da i taj strah ima najmanje veze sa ljudima. To nije njihov izbor. Time su svakodnevno bombardovani iz svih oružja. To im je nametnuto kao jedina tema, kao da je smrt nešto novo na ovom svetu.

Da li ima velikih i malih naroda?

– Ima. Ali problem nastaje kad se u malom narodu rodi neki veliki čovek. Kao recimo Ruđer Bošković, Tesla, Pupin, Milanković ili Novak Đoković koji se javio u jeku minimiziranja Srbije.

Većina Srba misli da smo veliki i poseban narod? Da li su Srbi poseban narod?

– Dovoljno je da za ovu priliku uzmemo za primer Srbe u Čikagu. Koliko li među njima ima Đokovića pod različitim imenima i u različitim oblastima.

Da vam je neko dao mogućnost da uredite Srbiju, da bude sređena i ozbiljna zemlja – šta biste prvo radili?

– Da navedem prva tri poteza.

Prvo: Svi Srbi u svetu da doživljavaju Srbiju kao svoju otadžbinu, a da se i otadžbina tako ponaša prema njima.

Drugo: Da se kralj vrati na svoje mesto.

Treće će se kazati samo.

Biti patriota, i biti nacionalista, šta danas to znači?

– Politička korektnost je zamenila nekadašnje ideološke komisije i spiskove idejnih skretanja u kulturi. Pod tim pojmom svako razume nešto drugo. Fenomen je da u naše vreme  ne postoje nacionalisti velikih nacija i izabranih naroda. Veliki nacionalisti  se javljaju samo kod onih  malih i preplašenih naroda. I što su manji i ugroženiji to su uočljiviji i opasniji. Ne treba se zbog toga uzbuđivati. Nisam primetio da se neki evropski, švedski, finski, ili belgijski pisac ljutio i dramio ako ga tako zovu.                         

Šta čitate? Koje su za vas najbolje tri knjige svih vremena?

– Stari zavet, Novi zavet. Kosovski zavet.

Da li postoji neka ličnost u istoriji koja vas fascinira?

 – Moje tri knjige: 100 portreta, 80 portreta, Onamo namo – pune su onih koji su me fascinirali.

Kako vidite Srpsku pravoslavnu crkvu za 100 godina?

– Jaču nego ikad ranije. Jedino manju od sebe same. I potrebniju nego ikad pre.

Kako vam izgledaju Amerika i Amerikanci? Šta vam se kod njih sviđa a šta ne?

– Uvek sam voleo Ameriku, ali nikad toliko koliko sad kad u njoj živi i radi moja unuka Anđelija Janićijević Beukman.

Da li verujete da negde postoji neki lepši svet u od ovog u kome smo?

– Postoji Onamo namo.              

Dijana Dimitrovska