Intervju – Mario Leone Bralić, fotograf sa srećnim objektivom
Fotograf sa srećnim objektivom
Estetika je moj prijatelj, a misija da zabeležim lepotu. Za to je potrebno da postoji energetsko značenje. Kada to uspem, fotografija živi sto godina. Štaviše, fotografije su ponekad mnogo jače posle decenija godina. I ja to volim. To beležim.
Mario Leone Bralić ima dva mesta koje posebno voli. Oba su na „z“. To su Zemun i Zanzibar. Od hiljade mesta koje je gledao kroz objektiv na svom dugom putovanju kroz kulturu, običaje i neobične predele sveta – nekako su ga ova dva „z“ izabrala. Zemun je mesto gde se rodio, a Zanzibar ga je usvojio.
– Srećni su ljudi koji mogu da biraju – kaže fotograf Mario Leone Bralić u razgovoru za Balkan City Magazine. – U svetu gde sve sam biraš, uvek imaš sve što ti je potrebno. I oca i majku, i prijatelje i ljubav i radost. Nikada nisi sam.
Da li ste vi izabrali da vas usvoje Masaji ili su oni vas izabrali?
– Ja sam to priželjkivao, a ono što misliš – to se i dogodi. Oni su čuli moje misli i jednom, posle niza godina mog boravka u Zanzibaru sa njima, baš nekako u vreme pošto mi je umro otac, poglavica je predložio da me usvoji. Oni kažu da niko ne treba da bude bez roditelja. Tako sam i ja dobio oca.
Da li se usvajanje i zaslužuje?
– Da, morate da pokažete čovečnost i moralnost. Često sam im pomagao. U svemu. Na način na koji sam mogao. Kada sam uvideo da imaju izvanrednu muziku u kojoj nema instrumenata već muziku proizvode samo svojim glasovima, bez ikakvih predmeta, i izvode je samo u određenim ritualima, pokušao sam to da snimim. Četiri godine sam čekao te rituale da bih mogao da ih snimim i izradim. Rekao sam to muzičaru Dušanu Bezuhi i tako smo napravili kompilaciju, snimili na CD i poklonili im CD-ove da prodaju turistima. To je bio jedan od mojih (naših) doprinosa Masajima. Sav etnološki materijal koji sam imao doneo sam i predao našem Muzeju afričke umetnosti, gde imam legat. Na ovakvim putovanjima sam pre svega vizuelni tragač i etnolog koji fotografije ostavlja za budućnost.
Kako ste postali Masai?
– Veći deo godine provodio sam na Zanzibaru sa njima. Sve što oni rade, radio sam i ja. Nikada se nisam sablaznio nečim što oni rade. Na primer, oni čekaju mokraću krave da bi njome oprali posude u kojima prave kefir. To je normalno za njih, pa tako treba i da se ponašate. Pio sam vodu iz bare kao i oni i svako jutro jeo ugalj koji je čistio moj organizam. Istovremeno, pravio sam čaj od biljke nim koja je detoksikovala moj organizam. Nikada se nisam razboleo. Moguće da sam, ako ne jedini, onda redak belac koji za 40 godina, koliko sam boravio u Africi, nikada nije imao malariju. Nikada.
Jeste prošli njihove inicijacije?
– Jesam, ali to je tabu. O tome ne pričam, to je provera muškosti i hrabrosti i kad bi moja žena saznala, šokirala bi se.
Da li je savrmeni svet ušao kod Masaija?
– Jeste. Odavno imaju mobilne telefone i znaju šta se dešava u svetu. Nemaju tabu ni kada je seks u pitnaju. Budući da Italijani ovde imaju hotele, primećeno je da većina Italijanki, recimo, dolazi na Zanzibar sama. Oko 96 odsto Italijanki izađe „solo“ iz aviona. One dolaze zbog Masaija i to nije tajna. Lude su za njima. Oni su visoki, vitki, lepi, čisti, po dva tri sata se kupaju i spremaju pre nego što izađu. Oni su džentlmeni, pažljivi, dostojanstveni i žene se u njih zaljubljuju. Ni oni nisu imuni na Evropljanke. Kažu, nismo ni mi od čelika. Sve češće na plaži viđamo Masai muškarce okićene zlatnim raspećima, ima ih po pet, šest. Sve nam je jasno ko im je to poklonio. Poklanjaju im žene i parfeme, mobilne telefone i razne druge poklone. A onda gledaš letove za nazad i devedeset odsto žena koje plaču.
Da li Masaji napuštaju Zanzibar?
– Pitao sam baš više njih, da li su bili u Evropi. Malo njih je putovalo van Afrike. Jedan se javi, kaže bio je u Rimu mesec dana. Platila mu neka žena i vizu i kartu i sve. I, kako ti se sviđa Rim, pitao sam ga. Ne znam, odgovorio mi je, nisam ništa video. Sve vreme sam bio u stanu. Mesec dana.
Šta ste naučili od Masaija?
– Oni su čuvari zaboravljenih ili preskočnih lekcija. Oni kao i vatru večno drže živim čovečnost. Oni su posebni, drugačiji, žive na teritoriji odakle je čovečansto počelo da se širi.
Masai nikada ne lažu. Po cenu života neće da lažu. Izbegavaće možda neke odgovore, ali ako ga konkretno pitate – reći će vam. Oni kažu da nikada ne lažu zbog toga što ne žele sebe da unize.
Masai nikada ne kradu.
Cene ljude po delima. Tako biraju i poglavicu, ne po krvnom srodstvu, već kao najboljeg među sobom.
Oni imaju dva sveta, prvi koji je za „Ma“ – „Ma“ je njihov narod, drugi svet je opšti.
Iz toga sam izvlačio pouke.
Da li se sećate neke svoje fotografije koja vam se baš urezala u sećanje?
– Sećam se, to je serija crno-belih fotografija i među njima je slika jedne žene, udovice koju sam snimio u crnoj streč haljini kako se drži za spomenik na groblju u Dubrovniku. Ta fotografija je za mene posebna, a očito su je i drugi prepoznali jer je, zahvaljujući njoj, jedan moj prijatelj koji se bavi prodajom brodova, dosta jahti uspeo da proda.
Da li je fotografija izgubila čar time što svako danas fotografiše?
– Jeste, degradirana je. U masi tih fotografija na društvim mrežama nađe se poneka i dobra. Selfiji nemaju nikakvu važnost, estetiku, smisao. Takva vrsta fotografije u kojoj se svi foliraju – nema smisao. Bezvredna je. To foliranje, puštanje kroz filtere, nakazni namešteni osmesi i lažni osećaj sreće! Da li je moguće da su samo tih par sekundi dok se škljoca srećni? Svi žele iluziju i oni koji gledaju i oni koji se tako fotografišu.
Kako gledate na vizuelni, globalni koncept žene i muškarca?
– Ovo je uređenje iza kojih stoje korporacije, države imaju simboličnu ulogu u toj promeni sveta. Žene su čini mi se gubitnici, jer su žrtve emancipacije. Dobile su nove obaveze a nisu izgubile stare. Mušakrci, isto gube, jer je ranije postojao muški način. Sada je nestao.
Šta mislite da je vaša misija?
– Estetika je moj prijatelj, a misija da zabeležim lepotu. Za to je potrebno da postoji energetsko značenje. Kada to uspem, fotografija živi sto godina. Štaviše, fotografije su ponekad mnogo jače posle decenija godina. I ja to volim. To beležim. Prošao sam mnogo ratova, logora, patnje, svega, ali sam na te brutalnosti spuštao objektiv. Tražio sam lepo i u ružnim stvarima. Posle 50 godina sam to shvatio.
Obišli ste svet, šta nosite sa tih putovanja?
– Neizmerno iskustvo, puno fantasatičnih slika, ljudi, običaja, različitih znanja.
Da li su ta iskustva doprinela vašem ličnom razvoju?
– Od Masaija sam naučio mnogo toga. Oni za nas kažu: Vi jedno radite, drugo govorite, treće mislite i ko zna šta ste. Mislim da sam naučio da znam šta sam.
Dijana Dimitrovska