Srpske vladarke – Katalina Arpadović Nemanjić

Katalina Arpadović i Dragutin Nemanjić možda i nisu imali baš romantičan početak, ali će zato  ostatak braka srpskog kralja i kraljice biti za primer. Plodan, stabilan i bez ijednog skandala koji su itekako potresali srednjovekovne kraljevske brakove.

Brak Kataline i Dragutina Nemanjića sklopljen je u neobičnim okolnostima – bio je deo  mirovnog sporazuma. Potpisan u vreme kada je Dragutinov otac, kralj Uroš I, bio u ugarskom zarobljeništvu, posle srpsko-ugarskog rata 1268. godine.

Pregovori o mirovnim uslovima bili su pred predstavnicima dve države. Slučaj je hteo da je kralj Uroš imao dva sina, starijeg Dragutina koji će naslediti krunu. Slučaj hteo i da je Bela IV, moćni ugarski kralj imao unuku koja je stasala za udaju. Stavljen je paraf na mirovni sporazum od desetak tačaka među kojima i jedna ljubavna: da se bračnom vezom parafira mirovni sporazum i učvrsti mir.

Ugarska princeza, unuka moćnog ugarskog kralja Bele IV, sigurno je zamišljala lepše okolnosti svoje prve ljubavi, ali to nije bilo ništa neobično za srednjovekovne veze. Dragutin je ugovorom proglašen mladim kraljem i njegova će povezanost sa Ugarima tada pustiti korene koje će par godina kasnije ojačati toliko da će u zajedničkoj sinergiji svrgnuti Uroša I s vlasti.

Ne zna se pouzdano kada je brak sklopljen. Pretpostavlja se negde oko 1270. godine, kada je Katalinin otac Stefan V posle smrti svog oca Bele IV postao kralj cele Ugarske.

Katolička princeza će se lepo uklopiti u srpski politički i verski milje. Snajku će voleti Jelena Anžujska, majka Dragutinova koju su Srbi veoma poštovali.

Kockice vladarskog mozaika su se složile i Katalina i Dragutin uživaće u miru na srpskom dvoru u Rasu, gde će odjekivati smeh njihove dece. Tu će se roditi: Stefan Vladislav II, Stefan Urošic Nemanjić, Jelisaveta Nemanjić i moguće je još tri ćerke (ali to nije pouzdano) koje su se zvale Katarina, Margarita i Ursa.

Zna se da su deca vaspitavana u duhu vrlina, duhovnosti, pravednosti. Njihov najstariji sin Vladislav, koji je trebalo da nasledi vlast po principu primogeniture, nikada neće poneti krunu, i ta činjenica sigurno će mnogo boleti roditelje.

Do preokreta koji će promeniti njihove živote, ali i  celu Srbiju, doći će kada je Dragutin pao s konja i polomio nogu. To ga je sprečavalo da obavlja državničke poslove, pa je on na Deževskom saboru 1282. godine predao vlast mlađem bratu Milutinu, sa obavezom da krunu kasnije nasledi Dragutinov sin Vladislav.

To se neće dogoditi, jer se Milutin nikada neće odreći krune i čuvaće je poslednjim atomom snage.

Katalina i Dragutin će doživeti i  najstrašniju tragediju od svih koje postoje: sahraniće Urošica, svog mlađeg sina u Crkvi Svetog Ahilija  u Arilju koja je njihova zadužbina. Crkvene hronike će zabeležiti, godinama kasnije, da mu je iz groba teklo miro zbog čega će ga proglasiti za svetitelja.

Tih godina ostala deca Kataline i Dragutina osamostaliće se i započeti svoje živote. Vladislav II će se preseliti na sever Srbije gde će postati oblasni gospodar. Ćerka Jelisaveta se u jesen 1284. godine udala za bosanskog bana Stefana I Kotromanića a njen sin  Stefan II Kotromanić, biće jedan od najmoćnijih vladara Bosne u srednjem veku. Pretpostavlja se da su se udale i preostale tri ćerke.

Po predaji vlasti Milutinu, Katalina i Dragutin preselili su se u Beograd. U to vreme to je bio grad koji je pripadao Ugarima. Za utehu, zbog gubitka vlasti u Rasu, katalinina majka, kraljica Jelisaveta poklonila je Dragutinu Mačvu sa Beogradom. Da nije bilo ovog detalja u istoriji Srbije ne bismo imali Beograd.

Sa zidova crkve Svetog Ahilija u Arilju i Đurđevih stupova (čiji su ktitori ali i manastira Tronoše čiji je Katalina ktitor) gleda nas srpska kraljica Katalina. Otmena je, nežnih ruku,  i pristaje uz milo lice i široki, čisti pogled kralja Dragutina.

U braku, narednih 16 godina, kako je zapisao arhiepiskop Danilo, 50 godina kasnije, živeće skladno „kao brat i sestra“.  Nešto posle majčine smrti, razboleo se i Dragutin Nemanjić. Sklon asketizmu, uzeo je monaško ime Teoktist i zakaluđerio se. Ubrzo je kao monah umro marta 1316. godine. Sahranili su ga u Đurđevim stupovima, a ne pored sina u Arilju.

Katalina je nadživela muža. Ne zna se kada je umrla, ni gde je sahranjena. Godine koje je provela sama sigurno su bile najteže u njenom životu. To su godine kada će nemoćno gledati kako kralj Milutin njenog sina jedinca, kome je po zakonu trebalo da pripadne kruna – baca u tamnicu.

Istorija je prekrila Katalinu i njen neznani grob a freske u manastirima i crkvama sa kojih nas gledaju ktitori Katalina i Dragutin obavija neka nepravda. Ili je to samo dim kandila koji štipa za oči. 

Dijana Dimitrovska