Srpske vladarke – Jelena Anžujska Nemanjić
Jelena Nemanjić koju je narod prozvao Anžujska jedina je žena kojoj je posvećeno celo žitije a ipak se ne znaju dve najvažnije stvari o njoj, gde je rođena i gde joj je grob.
Bila je jedina žena kojoj je posvećeno celo žitije. Jedina žena koja je u to vreme upravljala nekom teritorijom i jedina značajna ličnost za koju se ne zna ni odakle je došla ni gde počiva.
Sve ostalo – o Jeleni Nemanjić koju je narod prozvao Anžujska, manje-više se zna. I to zahvaljujući pisanoj reči arhiepiskopa Danila II „Žitije kraljice Jelene“. Ali, ne zna se poreklo. Nauka još nije utvrdila odakle je u Srbiju stigla Jelena, buduća supruga srpskog kralja Uroša I Nemanjića.
Zna se da je rođena oko 1236. godine. Arhiepiskop Danilo navodi da je da je bila ,,fruškog“ (francuskog) porekla. Drugi kasniji pisci poput patrijarha Pajsija, u 17. veku , koji je napisao „Žitija cara Uroša“, naziva Jelenu kćerkom francuskog kralja. Drugi su skloniji podatku da je kći ugarskog plemića Jovana Anđela (sin vizantijskog cara Isaka II Anđela), vojvode Srema i francuske plemkinje Matilde de Vjanden, vojvotkinje Požege i Kovina. Prezime Anžujska je posledica pogrešnog prevoda imena Anđelina ili Anđelova.
Kada je došla, legenda kaže da je Uroš zasadio jorgovane u dolini Ibra da je podsećaju na rodnu Provansu. Jelena od tada više nikada neće napustiti Srbiju.
Sa Urošem je imala četvoro dece: Stefana (koji je rano umro), Dragutina, Milutina i ćerku Brnču.
U Srbiji je Jelena imala važnu političku ulogu. Negovala je dobre srpsko-ugarske odnose, čak je vukla poteze protiv Uroševe volje, poput onog kada je 1267/68 jednim aktom obećala da će štiti trgovce iz Dubrovnika i nadoknaditi im štetu, i da će što je moguće brže izvestiti Dubrovnik ako Uroš I, njen muž, bude preduzeo neku neprijateljsku akciju prema njima. Volela je Dubrovnik i Primorje koje će graditi i pomagati.
Preživeće Jelena i građanaski rat u Srbiji i to onaj najbolniji. Na jednoj će strani biti pristalice njenog starijeg sina Dragutina koji svrgava sa vlasti kralja Uroša čije su pristalice na drugoj strani. Pobedio je Dragutin, uz pomoć ugarskog plemstva, a stari kralj se povukao u Hum.
Kada je došao na vlast Dragutin je majci dao na upravu srpske zemlje. Tako je naša Jelena postala i prva žena srednjovekovne Srbije koja je upravljala nekom teritorijom. I to kakvom i kolikom. Vladala je Zetom, Trebinjem, krajevima oko Plava i Gornjeg Ibra. Imala je svoje vojnike, „činovnički“ aparat, državni pečat, svog kancelara, a verovatno i svoj „kabinet“.
Nosila je titulu srpske kraljice uporedo sa Katalinom, ženom Dragutinovom. Potpisivala se sa Jelena milošću božjom kraljica sve srpske zemlje i pomorske (u pismu Dubrovčanima) i sa Jelena kraljica u dokumentima iz 1289. i 1304. godine.
Godinu dana nakog svrgavanja, srpski kralj Uroš umro je u Humu. Jelena je najpre njegovo telo zajedno sa telom arhiepiskopa Joanikija (koji se solidarisao sa kraljem i predao crkvenu vlast) prenela u Sopoćane gde ih je sahranila. U Sopoćanima je bio i njen čudotvoran krst koga je manastiru darivala a koji se u 18. veku čuvao među relikvijama na austrijskom dvoru.
Moćna je bila i posle 1282. kada Dragutin zbog pada sa konja predaje vlast mlađem bratu Milutinu. Jelena je bila garant sloge i jedinstva među braćom. Ali mir ne traje dugo, 1299. izbija sukob između braće i majka ne uspeva da ih pomiri. Veruje se da je stala na stranu Dragutina.
Poštovali su je i susedi. Vizantijski car Andronik II tražio je od srpskog kralja Milutina da pre braka sa njegovom maloletnom ćerkom Simonidom kraljica Jelena prisustvuje svadbi i učestvuje u polaganju zakletve kojom će dve strane utvrditi sklopljeni ugovor.
Zatim se povukla na Primorje i zamonašila kao pravoslavna monahinja poreklom katolkinja. To je učinila u crkvi Svetog Nikole kod Skadra, koju je kao ktitor podigla oko 1280. godine. Do 1288. godine na Primorju će završiti četiri franjevačka manastira, u Baru, Kotoru, Ulcinju i Skadru.
Posle 1306. se povlači na svoje teritorije u unutrašnjosti zemlje u dvor u Brnjacima, blizu manastira Gradac, jedan od najlepših u Srbiji, koji je takođe izgradila.
Početkom 1314. godine Jelena se teško razbolela. Osetivši da joj se bliži kraj, pozvala je sve činovnike, episkope i igumane na dvor u Brnjacima. Umrla je 8. februara 1314. Koliko je narod voleo, svedoči Danilo II: „Tako sam vaistinu video gde odasvud idu slavni, tako isti ništi i strani, hromi i slepi, kojima beše hraniteljka ova gopođa moja“.
Tri godine nakon smrti velike dobrotvorke, u snu se javila jednom monahu, naredivši mu da njeno telo izvade. Kada su to uradili videli su da je njeno telo bilo netaknuto. Kraljica je kanonizovana.
Ali sudbina je htela da žena koja je ostavila takve građevine iza sebe – nema groba. Kada su Turci krenuli na Srbiju, njeno telo je negde sklonjeno. Do dana današnjeg se ne zna gde. Nadajmo se da počiva na nekom tihom i mirnom mestu u Srbiji.
Nebojša Đorđević
Prva škola
Osnovala je Jelena i prvu školu u tadašnjoj Srbiji. Organizovala je prepisivanje knjiga na dvoru i te knjige kasnije poklanjala. U dvoru je imala čuveno knjigohranilište – biblioteku čije su korice knjiga izrađivane kod zlatara u Kotoru. Držala je školu za siromašne devojke gde su učile da vezu, da pišu i sviraju. Brinula je o siromašnima i davala im hranu i odeću. Govorila je nekoliko svetskih jezika i bila jedna od najprosvećenijih žena svog vremena.
Jelena
Arhiepiskop Danilo opisuje krlajicu: ,,…oštra rečju, a blaga po prirodi, neporočna životom, u zapovedanju krotka, da obrati dobrorazumnim rečima, da teši nelicemerno i bezlobno, a kolika je svesrdačna njena smelost k Bogu, prosto kazati bila je ukrašena svakom vrlinom. Opevanu i svehvalnu blagodat imađaše, koju je primila prosvećenjem sv. Duha, poznavajući sve knjige, bila je gotova da odgovori svakome ko je pita… Velikoga i maloga, bogata i ništa, pravdenika i grešnika, bolna i zdrava, svakoga od njih jednako je poštovala i svakome dužnu čast odavala…“.
