Nije bilo doseljavanja Srba na Balkan

Srbi su oduvek bili ovde

Srbi su starosedeoci na Balkanu i problem je što su o nama pisali drugi pre svega Grci i Rimljani, a kasnije i Arapi, koji su o nama, naročito Grci i Rimljan pisali uglavnom sa nipodaštavanjem.

Kažu da istoriju pišu pobednici. I tada su stvari – čiste. Znamo da iza opisanih događaja stoji subjektivan autor koji je pobedio. Sve se pogoršava kada se ne zna ko je autor, jer, nažalost, istoriju pišu i mnogi neimenovi nepoznati ljudi, sa skrivenim motivima, prepisivači, crkveni oci, jednostarani posmatrači, ali istoriju piše i zaborav kao najstrašniji ubica.

Kada se svi „autori“ sakupe – dobijemo zbrku koju je teško ispraviti. Potrebni su vekovi da se istorijsko klupko otplete unazad i razjasni. Takvu jedna zbrka koja tvrdi da su se Srbi doselili na Balkan u 6. i 7. veku upravo raspliću dvojica srpskih istoričara: Aleksandar Šargić i Aleksandar Mitić.

Njihova knjiga nedvosmislenog naslova „Nije bilo doseljava Srba na Balkan“, baca na pod staru ideju i „uspravlja“ novu: Srbi su oduvek bili na Balkanu. Da bi potkrepili tu tvrdnju koristili su 154 pisana izvora, uglavnom stranih istraživača, iz više oblasti, poput arheologije, genetike, etnologije, lingvistike.. Knjiga je sredinom oktobra promovisana u Kragujevcu i nema dileme – naišla je na veoma plodno tlo.

Ako nije bilo seobe Srba, ko su naši daleki preci? Odgovara Aleksandar Mitić:

• Naši daleki preci su Srbi. Nije bilo seobe Srba u 7 veku. Problem je što su o nama pisali drugi pre svega Grci i Rimljani, a kasnije i Arapi, a svi oni, naročito Grci i Rimljani o nama su pisali uglavnom sa nipodaštavanjem. Grci, koji u svom govornom aparatu nemaju nekoliko glasova koje mi Srbi izgovaramo, morali su da se muče i dovijaju kako bi što vernije zapisivali kako lična, tako i plemenska imena naših predaka koji su ih okruživali. Od njih su tu modu prihvatili Rimljani i isto zapisivali brojne etnonime našeg naroda. Tako su do nas ta imena došla kao Pelasti, Iliri, Panoni, Dalmati, Tribali, Dardani, Tračani, Dačani, Veneti, Skiti, Sarmati, a nešto kasnije kao Anti, Sklavi, Sklaveni, Sakalibi… Naravno u nekim slučajevima među brojnim plemenima tzv. Ilira, Tračana, Skita, Sarmata, moglo je biti i nekih drugih nesrpskih plemena koji su u raznim epohama dolazila i živela izmešana sa našim precima, a da ih Grci i Rimljani jednostavno nisu dobro raspoznavali. Ili se nisu trudili da ih raspoznaju, jer su za njih svi bili varvari. Lična imena izvedena od imenice Srb – Srbi zapisana su na prostoru današnje Grčke još u 5. veku pre Hrista. Toponimi sa srpskim imenom u Maloj Aziji u 8. veku pre Hrista, u severnom Pricrnomorju i Balkanu u 1. i 2. veku. Sve ove činjenice jasno svedoče da je srpsko ime itekako bilo poznato prastanovnicima Balkana, Male Azije, Podunavlja i severnog Pricrnomorja, na šta je upzoravao još i Milan Budimir.

Srbi, dakle, nisu niotkuda došli. Oduvek su bili tu. Ali, da li je onda bilo uopšte nekih većih migracija na Balkanu i odakle?

• Kako se širilo Rimsko Carstvo od 168. godine pre Hrista (iz pravca Dalmacije ka severu), pa do 106. godine posle Hrista kada je osvojena Dakija, jedan deo naše populacije, naročito oni nepokoreni koji su pružali otpor osvajaču, povlači se severnije od rimske granice – navodi Mitić. – Za to imamo potvrdu u pisanim izvorima, arheologiji i humanoj genetici. Nakon tzv. evakuacije Dakije 270. godine dolazi do postepenog vraćanja tog stanovništva na svoja stara staništa. Ono što je u službenoj istorijografiji poznato kao Velika seoba naroda od 3. pa do 9. veka, zapravo je kretanje vojske ka starim staništima, a ne seoba naroda. Postoje podaci da su se određene grupacije tih naših vojnih formacija počele vraćati u Podunavlje i Balkan u 3. 4. 5. i 6. veku sa prostora Dakije i Panonije. Zanimljivo je da baš u 7. i 8. veku imamo zastoj, upravo kada službena nauka govori da su se Srbi doselili. U to vreme, tačnije oko 680 godine doseljavaju se samo Bugari u današnju Dobrudžu i sa 7 srpskih plemena prave savez i državu. U 9. veku širenjem Franaka na matične srpske teritorije u Polablju i Gornjem Podunavlju imamo razmeštaj nekih manjih grupacija sa tih prostora naročito na prostor Like, Dalmacije, Hercegovine… Između ostalog tada dolaze i Hrvati. Međutim svi ti doseljenici, od kojih su veliki broj u stvari bili povratnici (osim Hrvata i Bugara) nisu mogli da čine više od 10-15% populacije, kako je i utvrdio između dva svetska rata naš antropolog Branko Šljivić. Njegove stavove je u moderno vreme potvrdio i antropolog Srboljub Živanović. 

Ako su Srbi oduvek bili na Balkanu i nisu se niotkuda doselili, trebalo bi za te tvrdnje imati mnoštvo dokaza na terenu. Gde ih treba tražiti?

• Nije problem na kojim arheološkim lokacijama tražiti dokaze za potvrdu starosedelaštva Srba na Balkanu i Podunavlju, jer oni postoje svugde – odgovara Mitić. – Problem je kako te podatke prezentuje službena arheologija. I pored brojnih paralela između, recimo, tzv. Ilira na Balkanu, Limiganata u Centralnom Podunavlju, i Veneda, Slovena i Anta koji žive severno i severoistočno od njih, službena arheologija i dalje ćuti o tome. Naši arheolozi Đorđe Janković, Sofija Davidović Živanović, Stanko Trifunović, Dragan Jacanović i drugi potvrdili su istovetnost tog življa na čitavom tom prostoru. Iste male četvorougaone kuće sa ognjištem, kuhinjska grnčarija rađena na sporom vitlu, stona gleđosana grnčarija rađena na brzom vitlu, zaponi kao deo nošnje i priloga u grobovima, istovetnost simbola na grobovima i drugim spomenicima, istovetnost oružja i oruđa, ista obuća i odeća, odsustvo novčane privrede, samo su mali deo tih paralela.

Dokaza ima svuda – nema udžbenika i malo je knjiga koje to potvrdjuju. Da li se to srpski istoričari nisu usuđivali da „glasnije“ govore i pišu da su Srbi zapravo starosedeoci na Balkanu. Aleksandar Mitić dokazuje da nije tako:

• I nakon 1882. kada je reformom školstva izmenjena srpska istorijografija, postojali su pojedinci koji su ponovo podsećali na jedno drugačije viđenje srpske prošlosti od onog kojeg je nudila službena istoriografija. Među njima možemo da ubrojimo Miloša Milojevića, Simeona Končara, Iliju Živančevića, Milana Budimira, Olgu Luković Pjanović, Sofiju Davidović Živančević, Srboljuba Živančevića, Đorđa Jankovića i mnoge druge. Međutim, ma koliko bili ubedljivi naprosto nakon njihove smrti brzo su bili zaboravljani, a njihova dela gurana pod tepih. Od slučaja Miloša Milojevića krajem 19. veka pa sve do slučaja Đorđa Jankovića početkom 21. veka, jasno se pokazuje lice službene istorijografije. Umesto naučne polemike, kritike protivničkih stavova, razmene mišljenja, preduzet je svojevrstan brutalni progon neistomišljenika, koji nema nikakve veze sa naukom. To samo pokazuje da se u nauku već podebelo uvukla i politika, a gde se to desi, tu prave nauke nema. Slučaj arheologa Đorđa Jankovića pokazao je drugima da se zbog drugačijeg viđenja prošlosti može ostati na ulici bez sredstava za život, što je svakako uplašilo mnoge koji su hteli da nastave njegovo istraživanje.

Ne i dvojicu Aleksandara koji su se uhvatili u koštac sa 14 vekova zablude, pokušavajući da isprave nepravdu. A nepravdi, uprkos pisanim izvorima, ima. Pisani izvori, ipak, itekako mogu da budu štetni.

• Istorija koja se bavi pisanim izvorima može da pomogne mnogo u saznavanju prošlosti samo do onog perioda do kog sežu najstariji pisani izvori i pod uslovom da se ti izvori iščitavaju u celini, a ne fragmentarno kao u većini slučaja. To u našoj nauci dovodi do tendencioznih zaključaka koji imaju malo veze sa pravom naukom – kaže Mitić.

Koautor knjige „Nije bilo doseljvanja Srba na Balkan“ ističe da nijedan istorijski pisani izvor ne sme da se shvati bukvalno, jer ne postoje autentična dela starovekovnih i srednjovekovnih pisaca već njihovi prepisi koje od navodnog originala deli dug period od 500 do 1500 godina.

• Primera radi čuvena „Germanija“ rimskog istoričara Tacita, koja je navodno pisana u 1. veku, pronađena je tek u 15. veku i od tada tzv. Rimsko carstvo germanske narodnosti upravo dobija epitet germanski. To je par vekova kasnije dovelo do dramatičnih političkih posledica koji su eskalirali genocidom nad Srbima i drugim Slovenima u 20. veku u dva svetska rata, a sve zbog navodnog nemačkog istorijskog prava da okupira prostore na istoku i jugoistoku Evrope. Posledice takve imperijalističke istorijografije osećaju se još i danas. Tako da sa pisanim istorijskim izvorima treba biti veoma obazriv – ističe Mitić.

Koje naučne discipline zvati u pomoć, ako je istorija već „dama sa sumnjivim moralom“.

• Što se tiče drugih pomoćnih nauka koje mogu da pomognu u rasvetljavanju prošlosti svakako treba izdvojiti arheologiju, etnologiju, antropologiju, lingvistiku, etimologiju, humanu genetiku… – navodi Mitić i dodaje da i kod tih diciplina treba biti obazriv, jer stalno smo svedoci da se informacije dotičnih disciplina namerno izvrću kada se ne uklapaju u službeni istorijski narativ. – Po meni podaci iz etnologije ma kako ih pogrešno tumačili definitivno se najmanje mogu iskriviti i sakriti, jer su njihovi ostaci i danas vidljivi naročito u ruralnim krajevima na kojima obitava srpski narod.

 Istorija „tapka u mraku“ i postavlja se pitanje zašto nije tesnije sarađivala sa forenzičarima, recimo ili arheolozima. Na ovo pitanje Aleksandar Mitić daje jednostavan  odgovor:

• Razlog za nesaradnju među naučnim disciplinama po pitanju zajedničkog prikaza prošlosti treba tražiti u suviše komplikovanim administrativnim procedurama, kao i osećaja uljuljkanosti kako vrha tako i saradnika na dotičnim katedrama koje se bave gorepomenutim naukama. Činjenica da plate primaju iz državnog budžeta, sama po sebi navodi na pomisao da ih pravo naučno istraživanje malo interesuje. Tako recimo moderni etnolozi više vole da se bave kancelarijskim tumačenjem svojih predhodnika, nego terenskim radom bez obzira što i u naše vreme postoji obilje nezapisanih običaja našeg naroda, tim pre što se ti običaji stalnim raseljavanjem naših sela i nezaiteresovanosti naše omladine, sve više blizu trajnom nestajanju.                

 Glasovi „ pobunjenih“ istoričara sve su jači. Možda jedan od najhrabrijih i najglasnijih stiže iz susedstva. Hrvatski istoričar Goran Šarić već odavno javno govori da je Srbija kolevka evropske civilizacije, kao i da seoba nije bilo. Primer Gorana Šarića naši istoričari posmatraju u  pozitivnom kontekstu, ali ne misle da je on ohrabrio srpske istoričare da pišu o temi starosedelaštva Srba

Veliko interesovanje je izazvala knjiga „Nije bilo doseljavanja Srba na Balkan“ i u akademskim krugovima, ali se o tome ćuti. Istinski srpski rodoljubi među akademicima, pohvalili su rad, ali nećemo o njihovim imenima, jer kako kaže Aleksandar Mitić ne živimo u zdravom društvu.

• Što se tiče pisane kritike našeg dela, još uvek je nema. Ne bi me začudilo i ako je ne bude. Njihov je manir, pre svega ignorisanje.

Istorija Srba polako dobija svoj pravi i istinski oblik. Možda će se jednog dana takva i pojaviti u udžbenicima istorije. Mlađe generacije više ne veruju u hipotezu o doseljavanju Srba na Balkan u 7. veku. Jednostavno prepoznaju da čvrstih argumenata za održanje takve hipoteze – nema.

• Međutim, za tako nešto trebalo bi da postoji i politička volja, jer kako je uveden političkim dekretom iz 1882. godine, tako će verovatno morati da bude i promenjen sadašnji istoriski narativ – kaže Aleksandar Mitić. – Naravno, pre toga bi bilo poželjno da se obrazovna stručna javnost pozove na naučnu polemiku. Lično bih bio zadovoljan kad bi profesori u školama, nakon čitanja našeg dela i spoznajom argumentacije iznesenom u njoj, naročito što se tiče spisa koji je pripisan romejskom caru Konstantinu Porfirogenitu, prestali da predaju tu priču deci, jer svako onaj koji malo drži do sebe, nakon iščitavanja knjige, shvatiće istinu.

Dijana Dimitrovska