Intervju – NJKV princ Vladimir Karađorđević

Bio je oktobar devedeset prve. Veliki listovi platana polako su zatrpavali beogradske ulice, menjajući boju kada je princ Vladimir Karađorđević prvi put stao na tlo domovine koje je njegov otac morao da napusti pre mnogo decenija. Bio je to za njega nezaboravan osećaj, i tužan i srećan u isto vreme. Moćan svakako. Okolo su tutnjale bombe, rat se tek razbuktavao. 

  – Neke druge države sa neprijateljskim namerama su komadale Jugoslaviju – kaže  NJKV u razgovoru za naš časopis. –  Tokom boravka na ratištu blizu prve linije, nenaviknut, osetio sam prirodan ljudski strah od siline artiljerijskih dejstava blizu Vukovara, uz istovremeno osećanje apsolutnog zadovoljstva zato što sam se nalazio u zemlji mog oca i mojih predaka.

Šta Vam se tada najviše dopalo u Srbiji?
– Prvo „čudo“ sa kojim sam se susreo u Srbiji su bili sami ljudi u koje sam se odmah zaljubio. U srpsko kolektivno biće. Kada sam upoznao blaženopočivšeg patrijarha Pavla, sećam se da mi je prva misao bila: „Gospod nas je sve blagoslovio da imamo ovako svetu i divnu ličnost kao što je naš patrijarh.“. Zamislite samo – moj prvi susret sa našom crkvom u samoj otadžbini bio je susret sa patrijarhom Pavlom. Zaista sam zahvalan Gospodu na tom susretu jer je on suštinski uticao na mene i oblikovao moj život kasnije. U godinama koje će nastupiti, moja ljubav prema našem narodu i Srbiji je sve više rasla. Istovremeno sam postajao sve svesniji izdaje koju je naš narod doživeo, i još uvek doživljava, pre svega od velikog dela međunarodne zajednice, ali i od dela samog našeg naroda koji zastupa interese ovog međunarodnog faktora u Srbiji.

Kada ste poslednji put bili u Srbiji?
– Poslednji put sam bio u Srbiji u januaru 2019. zbog serije sastanaka uključivši i sastanak sve tri grane porodice Karađorđević, kao i sastanak sa predstavnicima mog kabineta u otadžbini (www.kabinetprincavladimira.org).

Kako Vam sada Srbija izgleda?
– Srbija je zemlja ljudskih i geopolitičkih  mogućnosti i tu može dati konkretne plodove. Nažalost, malo toga je iskorišćeno, pre svega usled korumpiranosti na različitim nivoima ali i usled nesposobnosti naših političkih elita od 2000.godine na ovamo.

Kako Vam zvuči srpski jezik?
– To je divan jezik. Vrlo melodičan, a rekao bih, po smeni intonacije, zvuči neupućenima kao italijanski. Moja želja je da naučim da ga govorim i pišem sasvim tečno, isto kao bilo koji drugi Srbin.

Da li ste ikada ušli u sukob zbog Srbije?
– Često ulazim u sporove sa različitim ličnostima koje susrećem i to zbog zapanjujućeg neznanja ljudi u inostranstvu o Srbiji, njenoj istoriji i mestu u svetu.

Možete li da prepoznate Srbina u svetu?
– Rekao bih – češće da nego ne.

Zašto na Zapadu imaju negativno mišljenje o Srbima? Čiji je interes da se o Srbima negativno govori?
– Bila bi mi potrebna čitava jedna knjiga da dam analizu. Ukratko, razlog je okolnost da je Srbija nekoliko decenija unazad postala interesantna velikim silama kao instrument uspostavljanja njihovih globalnih geopolitičkih interesa. Čini se da je Srbija pošteđena negativnog publiciteta i kvalifikacija koje nas prate od ratova devedesetih godina samo ukoliko prihvati da bude oblikovana prema atlantističkom modelu. No, ukoliko Srbi pokažu i najmanji oblik nacionalnog identiteta ili ponosa, to odmah počinje da smeta Zapadu i antisrpska propaganda u istom trenutku prelazi u visoki intenzitet rada. Ovaj obrazac vođenja propagandnog rata sada se najjasnije vidi u neprestanim napadima na Rusiju. U srpskom kontekstu, politički sloj koji još uvek postoji, a rekao bih da svoje korene ima još u Titovom vremenu, ima svoju odgovornost za značajan nivo štetnog autošovinističkog delovanja.

Da li ponekad razmišljate kako je Vaš život mogao da izgleda?
– Ne opterećujem se takvom vrstom razmišljanja; skloniji sam tome da se bavim sadašnjošću i budučnošću sve dok mi Gospod to dozvoljava u ovom svetu.

Šta je za Vas sreća?
– Za mene je sreća niz sećanja iz delova moga detinjstva. Naravno, i u ovom trenutku ja osećam različite nivoe sreće i zadovoljstva u životu. Potvrdiću da sam srećna osoba, iako je opšti i klasični stereotip sreće neretko tokom mog života bio, u figurativnom smislu, otet od mene tokom okolnosti kroz koje sam prolazio.

Kakva su Vaša sećanja na detinjstvo?
– Rekao bih da su mojih prvih osam godina života bili apsolutna sreća, sledećih pet prilično bolni i neudobni, i nakon toga vrlo brzo odrastanje i sazrevanje.

Kojih se trenutaka sa Vašim ocem princom Andrejem najviše sećate?
– Sećam se svega nekoliko prijatnih i srećnih uspomena iz ranog detinjstva o vremenu koje smo moj otac i ja proveli zajedno. Sledeće intenzivno sećanje je ono od sedamnaest godina kasnije kada sam posetio mog oca. Ono je prekinuto njegovom smrću tri dana kasnije, a tokom moje posete SAD, gde je on tada živeo.

Kakvo ste doživeli razvod vaših roditelja?
– Pamtim  njihove česte sukobe i diskusije. Onda je moj otac sve češće bio odsutan, a moja majka je emocionalno to teško podnosila. Mi, deca, nismo uspevali da razumemo tu situaciju. Nažalost, iz tog vremena se sećam i mnogih „prijatelja porodice“, u realnosti  – malicioznih savetnika iz okruženja moje majke.

Kako Vam ti događaji izgledaju danas?
– Ne mogu da sudim o mojim roditeljima i raspadu njihovog braka.  Suštinski, ne okrivljujem svog oca jer ne mogu da znam koliko toga je on držao na svojim ramenima u tom trenutku.

Šta Vam znači Milica Anđelković, treća supruga Vašeg oca?
– Ne osećam neprijateljstvo prema gospođi Anđelković. Pre bih rekao da je ona sama žrtva svojih postupaka. Figurativno – osobe koje posegnu za zvezdama sa noćnog neba zaboravljaju koliko su te zvezde vrele. Ona je bukvalno sagorela u njima. Ono čemu se iskreno nadam i u šta verujem, jeste da period koji su njih dvoje proveli zajedno nije, u posrednom smislu, doprineo tragičnoj smrti mog oca.

Šta za Vas znači to što ste princ? Koje obaveze i prava imate?
O Da budem sasvim iskren – to što sam princ u pogledu prava znači vrlo malo u mom slučaju. Radim kao i svi drugi ljudi kako bih sebi obezbedio hleb i egzistenciju. Istinska privilegija je da ponesete taj dar od Boga i da budete u mogućnosti da služite istoriji i narodu kao izdanak kraljevske loze. S druge strane, ni Bog ne može pomoći onome koji bi pomislio da ga titula čini boljom i vrednijom osobom od drugih ljudi, jer to nije tačno. Kraljeva vrednost je potencijal da služi narodu, crkvi i državi i da brani tradiciju, istoriju i identitet, a nikako u tome da zahteva privilegije koje iz njegove funkcije proizilaze. Uvek dužnost, nikad pravo.

Da li posećujete evropske dvorove kao pripadnik plemstva?
– Da, naravno, ali ne preterano redovno, zbog radnih obaveza koje princeza Brigita i ja imamo. Redovniji smo na venčanjima, rođendanima i sahranama, a tek ponekad imamo vremena da tu i tamo svratimo da bismo pozdravili domaćina.

Da li ste kao princ prepoznati i jednaki sa drugim evropskim prinčevima?
– Da, naravno. Iako je Kraljevina Jugoslavija prestala da postoji, u  de jure smislu, kralj Petar Drugi nije abdicirao, a samim tim su i naše titule legitimne u punom protokolarnom i stvarnom pogledu. Istovremeno je potrebno biti realan – nije isto biti plemić ili član dinastije u državi koja jeste monarhija i onoj u kojoj monarhija nije ustavni poredak. Figurativno – svi imamo vozačku dozvolu ali nemamo svi automobile.

Kako vas doživljavaju u Rusiji, s obzirom na Vaše porodične veze sa Romanovima?
– Bio sam fasciniran i dirnut prisnim i divnim dočekom koji smo princeza Brigita i ja doživeli u Rusiji. Poštovanje u Rusiji prema tome što sam ja i Romanov, dirnula me je i pokazala mi na vrlo konkretan način bliskost i ljubav koja postoji između Srba i Rusa i Srbije i Rusije. Smatram da je ovu bliskost potrebno gajiti i braniti po svaku cenu, pre svega od dela međunarodne zajednice koji je vrlo maliciozan prema ovome.

Da li se plemstvo međusobno druži?
– Da, na različitim nivoima. Koliko mogu da se setim i moje sećanje seže, to je uvek bio slučaj. Posebno slikovit primer održavanja ove rođačke i prijateljske bliskosti je bila kraljica Viktorija. Slično je i danas. Sećam se jednom prilikom pre mnogo godina, na jednoj rođendanskoj proslavi na kojoj je bilo oko 500 gostiju, nisam znao ko je bar polovina, iako smo svi mahom bili rođaci ili prijatelji.

Šta je važnije – novac ili titula?
– Ni najveći novac ovoga sveta ne može biti jednak niti može  kupiti istinsku vrednost plemićke titule. Naravno, nosilac te titule mora biti dostojan da je ponese i da je ne zloupotrebi za neku banalnu ili ličnu korist. Jedino u tom slučaju, plemićka titula ima istinsku vrednost.

Da li je Vaša supruga plave krvi?
– Ne, iako princeza Brigita potiče iz divne i plemenita porodice. Ona je odličan primer prethodne teme – suštinskog razumevanja istinske duhovne i istorijske vrednosti plemićke titule koju je ona preuzela našim brakom.

Da li verujete da će Srbija ponovo postati monarhija?
– Smatram da je za Srbiju neophodno da obnovi monarhiju kako bi se sačuvala od razarajućih procesa na različitim nivoima. Ovo nije mišljenje jednog člana dinastije, već predstavnika srpskog naroda. Stepen i tragičnost izdaja našeg naroda od profesionalnih političara je tolika da mogu reći da monarhija nije samo sledeći mogući model državnog uređenja, već suštinski izbor kako bi se naša otadžbina sačuvala od urušenja. Upravo zbog ovoga sam ponosan na najnoviju političku inicijativu mog kabineta u Beogradu koji je pokrenuo inicijativu osnivanja političkog pokreta Monarhistički front, sa kojim ćemo početi 2020.godinu. 

Verovanje

Da li verujete da neko „odozgo“, Gospod, božanstvo ili slično ispravlja greške i zlodela?
– Da, verujem. Međutim problem nastupa sa time što mnogo ljudi veruje da Gospod radi za njih u vezi sa njihovim očekivanjima i planovima. To prosto nije tačno. Božija promisao je šira od naših života a pogotovo naših očekivanja. Mi Gospoda okrivljujemo zašto je dopustio da neko dete oboli od raka, a istovremeno od njega tražimo da uništi naše neprijatelje. Ovo sugeriše da mi Gospoda uopšte ne poznajemo niti razumemo. Iako u Svetom pismu piše „Traži i naći ćeš, veruj i dobićeš“, nažalost, milioni ljudi neće naći niti će imati dovoljno vremena da uopšte traže pre toga. Složenost ove teme počiva u tome što je „ispravljanje grešaka i zala“ najčešće iznad naše moći razumevanja stvarnosti i našeg pojednostavljenog razumevanja etike i pravde.

Kazna

Da li ste ikada videli da je neko kažnjen zbog svojih loših dela u životu?
Da, ne jednom sam bio svedok tumačenja različitih ljudi u vezi sa „pravednim kaznama“, ali i ovde kao i uvek, moramo postaviti pitanje: Prema čijem kriterijumu su kazne nastupile?

Piše: Nebojša Đorđević