Intervju – Prof. dr Milan Milić, psihijatar o mentalnom stanju srpske nacije

Srbi nisu veseo narod, iako tako deluju na prvi pogled. Profesor dr Milan Milić, neuropsihijatar i psihoterapeut kaže da je prosečan Srbin u suštini veoma nesrećan, a toga uopšte nije čak ni svestan.

  –  On samo deluje samouvereno, što je privid, a u suštini se plaši svoje senke – kaže prof. dr Milan Milić u razgovoru za naš časopis. –  Ta njegova senka je zapravo strah od sutra. To je neodređeni strah da li će preteći, što se kaže, hoće li ostati bez posla…

Da li je taj strah kod nas veći nego kod drugih?
  – Objektivno, jeste. On je izražniji kod nas nego kod drugih naroda jer je povezan sa ustrojstvom i stabilnošću države. U Srbiji nemamo nikakav orijentir, jer je sistem i dalje neuređen. Ovde ne postoji pouzdan oslonac i sutra lako možete izgubiti posao koji danas imate čak i ako ga dobro radite. Drugi posao je teško naći, a to opet znači da postoji opasnost da porodica gladuje, što dovodi do destabilizacije porodice i socijalnog rasula.

Kažu da smo “luckasti”?
– Nismo mi ludi, već iracionalni. Češće se vodimo emocijama nego razumom. To je slučaj i sa običnim ljudima i sa političkim vođstvom i zato to stvara takvu sliku. Nismo ništa luđi od ostalih. U odnosu na ostale narode dodatno smo zbunjeni zato što nemamo čak ni definisane granice sopstvene države, još manje isprofilisan identitet. Plus što sa sobom nikad nismo raščistili jesmo li mi mali ili veliki narod. Kada bismo se spustili na zemlju i shvatili da smo mali, onda bi sve bilo drugačije. Mnogo je jači mali jež sa oštrim bodljama nego veliki ofucani lav bez zuba, kakvim mi sebe sada predstavljamo. Mala smo zemlja, to je realnost i kada to budemo prihvatili, bićemo najjači.

Da li je država na neki način kriva za naše mentalno stanje?
 – Da, može se reći. Dugogodišnji stres troši mehanizme adaptacije i čini odličnu podlogu za nastanak mentalnih poremećaja. Kažu da neki narodi žive siromašnije, recimo u Indiji, Africi, ali nisu tako frustrirani kao mi. Oni su pomireni, ne očekuju bolje od sutra, dok kod nas postoji ta nesreća „Evrope pod nosom“, nekakvog obećanog raja koji se ne ostvaruje. To je po meni najveći problem, ta podgrevana nada na jednoj i nemilosrdna stvarnost na drugoj strani.

Da li kao nacija imamo predispozicije za neke mentalne probleme?
 –  Imamo mnogo ljudi sa mentalnim i psihičkim tegobama. Ima tri puta više nego što se javi doktorima. Iako su danas na svakom koraku lajf kouči koji vas uče kako da živite i da dišete i da volite i da se smejete i slično, što je, inače, veoma loše za pojedinca jer ga samo zavodi na pogrešan put, imamo strah da se suočimo sami sa sobom.

Da li je usamljenost bolest?
 – Ona je sve češća i  zaslužuje da bude kategorija. Usamljeni su nesnađeni ljudi koji ne mogu da se uklope i da nađu svoje mesto.

Ko je usamljeniji, žene ili muškarci?
–  Usamljenije su žene. Teško je biti eksplicitan ali zbog složene uloge koju imaju žene, one su u većem sosu. Žene  su dobile nova prava ali i nove obaveze, stare su zadržale, i mislim da su u problemu. Muškarci su sada pasivniji i breme je, jednostavno, na ženi.   

Zašto smo toliko netolerantni?
 –   Vreme u kome živimo, dug proces beznađa i potpuna nedorečenost sistema vrednosti, tolerancija na nasilje koja se dugo negovala, sve to stvorilo je netoleranciju.

Da li je nacija uspela da se izbori sa agresivnošću?
  – Ne, niti to pokušava. Naprotiv. Mi gledamo da dobro prolaze agresivni ljudi. Svi govore o tome da je neko uspeo jer je lupio šakom o sto, pripretio, postao je heroj, maltene. Nažalost, i dalje ovde možete ostavariti mnogo benefita silom. Na kulturološkom nivou nasilje je kod nas afirmativna komponenta. Zapretite direktoru, vezom, rođakom, partijom i dobićete svašta. To na Zapadu ne postoji. Kada ste agresivni, u Švedskoj, recimo, gledaju na vas kao na bolesnika. Kao da niste iz ove dimenzije. Jer je kod njih odavno usvojen kulturološki model da agresiji nema mesta, jer urušava sistem.

U kojoj smo meri depresivni?
  – Prilično. Imperativ sreće doneo nam je nesrećno novo doba. Besoumučna površna potraga za srećom udaljila nas je od ljudske prirode. Zadovoljstvo je važnije od sreće, a danas, ako ste zadovoljni a niste srećni, smatra se ste promašili temu. Biti mlad, uspešan, srećan “in” u svakom smislu, to je danas uslov da se kaže “živim život”. Ako niste u glamuru i u toj šarenoj laži, vi kao da ne živite! Zadovoljstvo je mnogo zdravija kategorija nego sreća. Sreća je zavodljiva. Ona već sutra može da iščili. Ne treba težiti sreći, već zadovoljstvu malim stvarima. Sreća treba da bude podsetnik da ste na pravom putu.

Može li se biti zadovoljan praznog stomaka?
 – Praznog stomaka se ne može filozofirati. Ne treba negirati značaj novca. Tačno je da nije sve u novcu. Ali morate zadovoljiti elementarni nivo i čovekove osnovne potrebe, pa onda težiti dalje.

Da li smo možda ljuti i besni i zbog toga što smo siromašni?
– Da i to je objektivan problem. Novac vam daje sigurnosti i zadovoljstva. A zadovoljan čovek ne može biti nasilan. 

Verujete da nema konačnosti?
– Da. Verujem da ne postoji konačnost, a opet, strah od te iste konačnosti je toliki da, paradoksalno, zamagljuje potencijalnu šansu da shvatimo da možda život nije konačan. Na sve to, ima još jedan čisto biološki razlog koji mene stavlja pred znak pitanja: kako nastaje život? Ako nađemo odgovor na to pitanje, onda ćemo naći odgovor na pitanje o našoj konačnosti.

Nebojša Đorđević