Intervju – David Vujić, jedan od sedmorice srpskih Apollo

Pola veka od  čovekovog sletanja na  Mesec,  David Vujić ( 84), jedan od sedmorice Srba koji su bili deo tima Apollo – proslavio je u Srbiji. Nasmejan, vedar, u zrelim godinama, u pratnji  takođe dobro raspoložene supruge Džindžer,  prenosio je po Srbiji  znanje i iskustvo koje je stekao, radeći u jedinstvenom timu na svetu koji je  jedini do dana današnjeg poslao čoveka na Mesec. Dok god je ljudske rase odzvanjaće rečenica Nila Armstronga koji je prvi zakoračio na Mesec: Ovo je mali korak za nas, veliki za čovečanstvo. U pamćenju će zauvek ostati i snimljen otisak stopala Baza Oldrina koji se posle 20 minuta pridružio Armstrongu. (Treći član posade Majkl Kolins je ostao u komandnom modulu).

Otisci u prašini koju su ostavili  ljudi i njihove mašine  ostaće na Mesecu milionima godina.

 Među tim ljudima bilo je dosta naših ljudi, a među njima i sedmorica veličanstvenih naučnika  i David Vujić koji je u julu održao u Srbiji  niz predavanja u kojima  nas je podsetio na značaj srpskih naučnika.

 – Srbija je mala zemlja, ali je deo sveta za čiji je napredak i razvoj i ona dala svoj doprinos – rekao nam je u razgovoru tokom  pauze predavanja na Prirodnjačkom muzeju u Beogradu. – Nismo  niko i ništa. To je realnost, i to je  naš ponos koji je  želela da istakne američka ambasada kada je organizovala  moj dolazak ovde. Srbija ima čime da se ponosi.

Da li ste i ranije bili?
– Kako da ne. Dolazio sam često. Imam dosta rodbine ovde. Moj otac je poreklom iz Okučana u Slavoniji, a majka iz Gline. Ja sam rođen u Midlendu u Pensilvaniji u Americi, gde su se moji roditelji doselili pre Prvog svetskog rata.

Dobro govorite srpski za nekog ko je rođen u Americi?
– O, ne baš dobro. Slabo mi idu padeži. Pričao sam tu šalu više puta, ali evo još jednom. Kada sam jednom prilikom dolazio ovde, rekao mi je carinik isto to, da govorim dobro srpski s ozirom da sam rođen u Americi. Ja sam mu na to rekao da slabo znam padeže i gramatiku. A on: -Ne brinite se i ja govorim srpski i ne znam sve padeže.

Kako ste učili srpski jezik?
 – Dok sam bio mali otac mi je govorio na srpskom. I na neki način me je obavezao da znam jezik i da uvek pamtim ko sam i odakle sam. Nažalost, napustio nas je dok sam bio veoma mlad, ali pamtim šta je rekao. Rekao je da sam imao sreće da se rodim u Americi i da nikada ne zaboravim svoje srpske korene. Ja sam to sve vreme svog života činio.

Sve vaše kolege su znali da ste srpskog porekla?
 – Da, naravno. Mi smo se dičili našim srpskim poreklom. Čak je i jedan od šefova u  NASA Oven Mejnard psovao uvrek na srpskom. Bio je prijatelj nekih naših inženjera i oni su ga naučili nekim rečima.

Kako ste uspeli da sačuvate identitet?
 – Mi Srbi rođeni u Americi i Srbi rođeni u Jugoslaviji družili smo se veoma i bilo nam je posebno to što smo iste nacionalnosti. Čak su nam se divili i naši američki prijatelji i kolege zbog činjenice da smo svesni našeg srpskog porekla i što smo nastavili da poštujemo naše običaje, tradiciju, folklor, a mnogi od njih su se pridruživali našim srpskim  praznicima, govoreći pomalo i srpski.

Kako vam izgleda sada Beograd i Srbija?
– S obzirom da sam  bio više puta mogu realno da sagledam promene i Beograd je zaista napredovao. I to prilično. Prvo što vidim da je čistiji i uređeniji. Meni lično i topliji. Ali, meni lično je uvek topao i srdačan, volim moje Srbe jer su vedri i imaju pozitivan stav prema životu. Takvi su i Srbi van Srbije, taj stav im ostane zauvek. Volim da se vraćam u Srbiju. I volim da Srbiju nosim sa sobom.

Kako se dogodilo da ste  počeli da radite u NASA programu?
–  Kada sam završio fakultet (poslovna administracija na Univerzitetu Južna Kalifornija) i magistrirao biznis i tehničke nauke na Karitosu, državnom univerzitetu Kalifornije počeo sam da radim u kompaniji Nort Ameriken Avijejšn koja danas posluje kao Rokvel Internešnal, i ona je  postala deo Apolo misija u okviru NASA programa. Bio sam veoma srećan i počastvovan činjenicom da radim u NASA. Znate, među osnivačima NASA je bio i Mihajlo Pupin, zapravo pvo je osnovan 1915. godine Nacionalni savetodavni odbor za aeronautiku (NACA) koja će zatim postati NASA. A misija Apolo bila je jedna od najvećih u istoriji čovečanstva  na kojoj je radilo oko  400.000 ljudi. Među tim ljudima bilo je mnogo Srba, a među njima i nas sedmorica: Slavoljub Sem Vujić, Milojko Majk Vučelić, Danilo Bojić, Pavle Dujić, Petar Galović i Milisav Šurbatović. Nažalost, preostao sam samo ja, David Vujić.

Da li verujete da će čovek opet koračati Mesečevim tlom?
 – Da, nadam se da ću to da doživim.Po onome što je najavila američka administracija u narednih pet ili sedam godina, ona će obnoviti NASA projekat i ponovo poslati  čoveka na Mesec. Razmatraju se mogućnosti pravljenja baze na Mesecu.

Prosto je neverovatno da posle misije Apolo 11 više niko nikada nije stigao na Mesec?
 – Postoji  nekoliko privatnih organizacija koje grade sopstvene svemirske letelice, poput Amazona Džefa Bezosa i Tesla Spejs Eks Ilona Maska. Verujem da će biti lakše stići gore jer tehnologija onda i danas je neuporediva. Ipak, to je veoma skup projekat i zahtevan. Dok se ne ponovi misija, Amerika ostaje jedina zemlja koja je poslala ljude na Mesec. A mi, jedini  koji smo u tome učestvovali.

Nebojša Đorđević