Ekskluzivni intervju – Dušan Teodorović, akademik: Hitno zaustaviti odlazak mladih

Kažu da se sa distance sve bolje vidi, i Dušan Teodorović, akademik tehničkih nauka i profesor na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, posmatra iz daljine Srbij svaki put kada   pređe granicu. Analizira, vaga,  procenjuje, sagledava i zagledava ali – poslednjih godina slika je ista – mračna.

– Bio sam nedavno nekoliko dana u Madridu – kaže akademik Teodorović u razgovoru za naš časopis.-  Na ulazu u muzeje su redovi. Sedeli smo supruga i ja, pili makijato, šetali i videli osmehe na licima ljudi. U Srbiji odavno nema osmeha. Posmatrano iz daljine, naša Srbija izgleda kao brod ludaka.

Bili ste u Americi jedno vreme. Šta vam se dopada u američkom društvu, a šta ne?
– Pristojan svet u Americi poštuje zakone i propise. Kada vozi automobile, kada čeka u redu u banci ili kada polaže ispite na fakultetu. Vozači ne trube bez razloga, niko ne parkira na mestima za osobe sa posebnim potrebama, a studenti ne varaju na ispitima. Amerika često umesto pravnih normi u društvu ima moralne norme. Sramota je da idete preko reda u banci, sramota je da se pita za vezu, sramota je da dobijete diploma, a da niste učili.

Šta biste vi menjali u Srbiji i, zapravo, pravo je pitanje, kako biste vi menjali naše društvo? Odakle biste počeli?
– Srbija mora da napravi iskren otklon od politike ekstremnog srpskog nacionalizma. Operativno, društvo bih počeo da menjam od televizijskih programa. Kič rijaliti i drugi polupornografski program ne bi mogli da imaju nacionalne frekvencije. Finansirao bih iz državnog budžeta veliki broj pozorišta za decu po gradovima Srbije. Obnavljao bih amaterske sportske aktivnosti za mlade, kulturno umetnička društva, filmske amaterske festivale, takmičenja recitatora. Srbija mora da se vrati kulturi. Veliki broj mladih, talentovanih ljudi poslao bih na školovanje van Srbije, sa obavezom da se vrate.

Da li ste razmišljali o tome zašto kod nas ljudi koji imaju kvalitete nemaju šansu da isplivaju na površinu? Da li je tako i u drugim državama?
– Ljudi koji imaju kvalitete, profesionalci u raznim oblastima, sa čvrstim moralnim stavovima, su trenutno u manjini u Srbiji. Biće ih još manje, ako se nastavi trend iseljavanja najsposobnijih. Srbija umire i tok mogu da preokrenu samo vrhunski profesionalci, moralno utemeljeni.

Da li ste primetili nešto dobro u Srbiji? Bilo šta? Bilo gde?
– U Srbiji je trenutno najlepši osmeh male dece. To su jedini osmesi koje vidim. I baš zbog tih osmeha i njihove nevine nade da je svet koji ih čeka dobar i lep moramo da se borimo da približimo Srbiju nekim boljim društvima. U Srbiji je sjajno što još uvek deo tinejdžera odlazi na školska takmičenja iz matematike i fizike, ide na folklor…

Koja je, po vama, najgora ljudska osobina?
– Laž i neiskrenost. Vidite, na primer, šta su lažni patrioti i lažni ljudi učinili od Srbije za protekle tri decenije.

Da li mislite da je ljudska rasa, generalno, izgubila veru u vrline?
– Ne. Svakako da nije, bez obzira na mnoge užase savremenog sveta. U mnogim društvima, recimo u skandinavskim zemljama, vrline su itekako prisutne u društvu i vrednosni sistem je takav da budi optimizam ljudima. Vrlina je svakako i pogled unazad i priznanje sopstvenih grešaka i krivice.

Šta poštenje i čestitost mogu da donesu nekome danas?
– Pojedinci su pošteni i čestiti,  ja mislim, zbog toga što su takvi. Tako su vaspitani, imaju čvrsta ubeđenja da ne sme da se ne govori istina, vara i krade. Ja mislim da poštenje donosi dobar unutrašnji osećaj i životno zadovoljstvo onima koju su pošteni.

Šta savetujete omladini: da ide iz Srbije ili da ostane?
– Iskreno rečeno, ne znam. To je ipak individualna odluka i ja nemam hrabrosti da dajem takve savete. Ipak čini mi se, da dok je ova vlast, mladi ljudi mogu da pronađu parčence sreće samo negde van Srbije. U nekoj novoj, drukčijoj Srbiji, koja bi mogla da probudi nadu, molio bih mlade da ne odlaze. I ne radi se tu samo o nadi. Merama Vlade Srbije bilo bi moguće zadržati deo mladih.

Da li je verujete u pravdu? Da li verujete da svakoga ko se ogrešio stigne kazna? Za života?
– U načelu, da. U Srbiji, ne.

Šta je vaš smisao života?
– Ne znam. Možda da taj dar, koji se zove život i koji nam je dat, prihvatimo sa osmehom i zahvalnošću. I možda davanje sebe drugima. Deci, porodici, kolegama i prijateljima.

Šta biste voleli da iza vas ostane?
– Ja već imam tri unuke i tri unuka. Imam i veliki broj studenata kojima sam bio profesor i koji su učili od mene. Postoje i moje knjige koje se koriste u mnogim zemljama sveta. U pripremi je i prva zbirka pesama za decu. To ostaje.

Šta nas kao društvo koči, zbog čega ne možemo da  napredujemo?
–  Nama je potrebna ozbiljna revolucija. A nemamo hrabrosti. Ni kao društvo  –  ni kao pojedinci.