Srpski valdari / Stefan Štiljanović

 Despot srpski svetac

Stefanu Štiljanoviću, despotu srpskom u Austrougarskoj, sačuvano je malo svedočanstava. Kao istorijska ličnost on se pominje u Sremu, Slavoniji i Baranji toku druge četvrtine XVI veka, za vreme građanskog rata izazvanog borbom između Ferdinanda Habsburškog i  erdeljskog vojvode Jovana Zapolje za  ugarsku krunu. Taj građanski rat došao je u teško vreme, posle turske pobede kod Mohača (1526) u vreme kada su Turci nezadrživo prodirali ka Budimu da bi ga ubrzo i osvojili (1541).

 U vreme građanskog rata i srpsko stanovništvo se podelilo u dva tabora, pa su jedni bili za Ferdinanda, drugi za Zapolju. Stefan Štiljanović bio je veran   pristalica Ferdinanda Habsburškog.

 Ovaj mu se za to odužio dajući mu titulu despota srpskog, koja se od nestanka srpske države i pada Smedereva davali iz ugarskog dvora. Dobio je Morović – prekrasno mesto opkoljeno  vodom dve reke i kanalima da  njemu stoluje.

 U istorijskim izvorima Štiljanović se  prvi put  pominje 1527. godine u  jednoj Ferdinandovoj darovnici, kada dobija u posed sela Miholjec i Glogovnicu u virovitičkoj županiji.

 Pošto  se verovatno istakao borbama protiv Turaka, povereno mu je upravljanje veoma značajnim centrima odbrane, Novigradom i  Orahovicom. Kao kastelan tih gradova bio je u stalnoj vezi sa Srbima južno od Save, koji su ga obaveštavali o pokretima turske vojske.

Zabelelžneno je da je Ferdinand (1533) novom darovnicom dodelio Štiljanoviću i njegovoj ženi Jeleni posed

Ešćen u Slavoniji.

 Kada su Turci osvojili Budim 1529. godine, Stefan je zatražio od kralja neko sigurnije mesto za srpski narod jer su Turci zauzeli Slavoniju između reka Save i Drave (1536. godine), tako da se povukao preko reke Drave, u mesto zvano Šikloš.
 Tih godina nastupila je strašna glad pa je Stefan  otvorio vrata svojih žitnica čime je prehranio narod. Samtra se da je zbog toga bio  voljen i poštovan do kraja života, a posle toga je stekao status sveca.

  Umro je oko 1540. godine i „ bi česno pogreben od svoje supruge Jelene i pravoslavnog naroda, na brdu Đuntiru izvan grada”.

  Supruga Jelena, povukla se pred Turcima negde u Nemačkoj.
 Ali, ubrzo posle toga „jedne tamne noći turski vojnici, na mestu gde je Stefan bio pogreben, videše jednu čudnu svetlost nebesku kako svetli na onom brdu. Misleći da je tu možda skriveno neko zlato ili srebro, Agarjani (Turci) počeše kopati na mestu gde se pojavi ova svetlost i naiđoše na kovčeg sa telom blaženog pravednika, koje nađoše da beše sasvim celo i netruležno”.

 Glas o tome proneo se na sve strane, pa ubrzo neki srpski monasi  zamoliše i dobiše kovčeg sa moštima pravednog kneza Stefana i odneše ga u manastir Presvete Bogorodice zvani Šišatovac, koji se nalazi u Fruškoj Gori u Sremu, gde je Sveti Stefan i pre živeo.

  Za vreme Drugog svetskog rata, zbog nasilja ustaškog, mošti Svetog Stefana prenete su iz manastira Šišatovca u Beograd (14. aprila 1942. godine), i od tada se nalaze u Sabornoj crkvi u Beogradu. Ikone Svetog Stefana nalaze se u manastiru Novom Hopovu i Šišatovcu.

 Poreklo

  Prvih decenija posle njegove smrti sastavljeni su u Šišatovcu Služba, Pohvalno i Povesno slovo svetom Stefanu Štiljanoviću, što

je utvrđeno na osnovu analize tih tekstova sačuvanih

u prepisu iz 1631. godine.

 

Prepisivač „Povesnog slova”  je zapisao: „Ovaj Sveti i pravedni gospodin moj novi Stefan bio je rodom iz Zahumlja, predela pored južnog mora, pod vlašću dužda

venecijanskog,… u župi Paštrović. Kad je

odrastao bio je veoma razuman i hrabar . . .

knjigama poučavan . ..Naselio se u Sremu u jednom hudom i nenaročitom gradištu …koje je obnovio. ..i naselio mnogim ljudima. . .Tu je sveti, pravedni, prepodobni,

blagočastivi, stranoljubivi Stefan …živeo sa

svojom suprugom blaženom Jelenom.

 

  Despoti

Zbog  očuvanja južnih državnih granica od Turaka nametao je ugarskim vladarima još od sredine XV veka saradnju sa srpskim narodom koji se pred Turcima sklanjalo na ugarske posede severno od Save i Dunava. Posle pada Carigrada (1453), i Smedereva 1459. godine kada je nestala srpska država –  Ugarska preuzima i pravo da bira srpske despote.

 

Jelena

Supruga Stefanova Jelena, kada je čula  da je proglašen za sveca, dođe odmah iz Nemačke u manastir Šišatovac, gde se  zatim zamonaši, dobivši monaško ime Jelisaveta. Život je provodila u molitvama i podvizima, pa se posle tri godine mirno prestavi u Gospodu. Sahranjena je u Šišatovcu.