Srpski vladari – Đorđe Branković

Kada se iznenada upokojio  despot Vuk Grgurević u narodu poznat kao Zmaj Ognjeni Vuk, koga je naša epska poezija opevala kao nijednog junaka posle Kraljevića Marka – izgledalo je da je srpskoj vladarskoj lozi Brankovića, a time i despotovini  došao kraj. Ali, ugarski kralj Matija koji je cenio srpsku stranu – odlučio je da produži život i lozi  i despotovini. Izbor za novog despota pao je na Vukovog brata od strica Đorđa, sina slepog Stevana.

 Đorđe Branković, njegov mlađi brat Jovan i njihova majka Angelina koja je posle smrti  slepog  Stevana 1477. godine zatražila pomoć  od cara Fridriha, živreli su u  gradu Vajtersfeldu u Kranjskoj koj im je Fridrih ustupio. Angelina i sinovi  zbog svega toga zakleli su se 9. oktobra 1479. godine  caru Fridrihu na vernost. S druge strane, i car je njima ukazivao veliku pažnju i prisustvovao je  1485. godine, u Inzbruku, udaji Stevanove ćerke Marke za grofa Bonifacija Paleologa.

  Kralj Matija saznao je da je Vuk Grgurević umro dok je kao pobednik ulazio u Beč 1. juna 1485.  godine. Koliko mu je bilo stalo da za Vukovog naslednika dovede nekog Brankovića,  vidi se najbolje po tome što je pregovore započeo baš sa Angelinom i njenim starijim sinom, iako je znao da je pristalica cara Fridriha.  Oni su prihvatili ponudu iz moralnih i materijalnih razloga.  Car Fridrih im nije pravio poteškoća.

 

 Tako je  srpska vladarska porodica  iz Beča preko Budima stigla u Srem 15. februara 1486. godine, noseći sa sobom i mošti slepog Stevana. Kralj Matija dao je novog srpskom despotu Đorđu Brankoviću Kupinik i Slankamen, a založio im je i Berkasovo  sa celom njegovom oblašću.

 Uz sve to, da bi pokazao dobru volju prema mladom dvadesetpetogodišnjem despotu, kralj ga je oženio rođakom  svoje žene Izabele, princezom iz aragonske kuće, već 1487. godine.

  Sve se odigravalo dobro dok nije umro kralj Matija 6. aprila 1490. godine. U Ugarskoj je nastala kriza i priličan haos jer se za presto otimalo četvoro pretendenata: nezakoniti sin Janoš  Korvin, zatim češki kralj Vladislav,  austrijski nadvojvoda Maksimilijan i  poljski kraljević Albert.   

 Despot Đorđe i slavonski velikaši bili su za Matijinog sina i na Rakoško polje, gde je trebalo izabrati novog kralja, došli su 13. jula sa 7.000 konjanika. Janoš Korvin, međutim, nije prošao. Većina plemstva nije mogla da prihvati nezagkonito dete , što je vrlo brzo shvatio i sam Janoš Korvin, pa se brzo nagodio sa  češkim kandidatom.

  Kada su videli da su propali na izborima  austrijski nadvojvoda i poljski krajević, svaki za svoj račun, okrenuli su vojsku na Mađare!

  A despot Đorđe, pošto je uvideo da se Janoš Krvin neće boriti za sebe,  digao je ruke i kao stari prijatelj Habsburga prišao Maksimilijanu. Ovoga puta nisu ga pratili srpski velikaši koji su se opredelili  za kralja Vladislava. Kada je u bici kralj Vladislav pobedio, protivnike nije proganjao nego se sa njima mudro izmirio. Među njima je bio i despot Đorđe.

 Mir je zavladao u Ugarskoj ali ne i među srpskim velikašima gde je plamteo pravi rat! Tokom 1493/94. godine u Slavoniji  su srpski velikaši toliko bili zavađeni da su jedni drugima palili imanja i otimali sve do čega su došli. Đorđe i Jovan  posebno su želeli gradove Borovo i Kstajnicu.  Kada je sused Lovro Ilovački  naljutio kraja Vladislava svojim ponašanjem, srpski despoti su  po kraljevom odobrenju zauzeli Lovrine  gradove Orahovicu i Mitrovicu, krajem 1494. godine.

 Samo dve godine kasnije, iznenada, despot Đorđe se odrekao  časti i čina, izgleda, zgađen svime, i  otišao u manastir. Zauvek je ostala tajna šta ga je to  opredelilo na taj korak. Očigedno da je posredi bilo neko veliko razočaranje. Zna se da je  bio nesrećan u braku  i da se rastao sa ženom.

 Krijući od majke i brata on se postrigao  za monaha u crkvi Sv. Luke u Kupinovu,  jedne noći 1496. godine, a sofijski mitropolit  Kalevit proizveo ga je u Kupinovu za  jeromonaha Maksima.

 Svoj život završio je 18. januara 1516. godine  u Krušedolu, ostavljajući taj prelepi manastir kao zadužbinu poslednjih Brankovića.

 Episkop

  Đorđe Branković, pošto  je postao jermonah Maksim, preselio se u Rumuniju gde je imao osetan uticaj na vlaškom dvoru. Njemu se pripisuje velika uloga da je izmirio Jovana Radula sa moldavskim vojvodom  Bogdanom. U Vlaškoj, Maksim je primio episkopski čin i postao mitropolit njihove novoorganizovane crkve.

 

Mitropolit

 Kada je umro vlaški vojvoda  Jovan Radula, Maksim  je procenio da ne može da sarađuje sa njegovim naslednikom vojvodom Mihnjom, pa se vratio u Srem, gde je postao beogradski mitropolit, imajući pod duhovnom vlašću sve Srbe u Ugarskoj.

Zadužbine

 Zahvaljujući  mitropolitu Maksimu, dovršen je Krušedol kao zadužbina poslednjih Brankovića. U bogatoj riznici i danas se čuvaju  njegove stvari kao i rukopisi njegove biblioteke. Za podizanje Krušedola, prvog većeg središta sremskih Srba, dao je kao savoj prilog i ruski veliki knez Vasilije Iovanović. Sem Krušedola, Maksim je podigao i  Staro Hopovo, a možda i Pribinu Glavu.