Đurađ Branković – Najbogatiji srpski vladar

Srpski despot Đurađ Branković došao je na vlast pošto ga je srpski despot Stefan Lazarević označio za svog naslednika.Vladarsko žezlo primio je posle iznenadne smrti despota Stefana Lazarevića, jula 1427. Sa žezlom on je prihvatio vazalstvo u odnosu na ugarsku krunu, a kralj Žigmund (Sigismund) uveo je Đurđa u red ugarskih barona i priznao ga kao vladara Srbije, kao što je to prethodno učinio i sa Stefanom Lazarevićem.

Početkom 1428. godine, Đurađ je postao i turski vazal pošto se pomirio sa sultanom Muratom Drugim ali je morao da vrati Beograd Ugarima, pošto je bio dat Stefanu samo na uživanje.

Tako je despot odlučio da sagradi novu prestonicu. U to vreme Srbija je bila bogata zemlja. Zapravo, kako se slažu istoričari, nikada u svojoj istoriji, ni pre ni posle toga Srbija nije bila bogatija država. Godišnji prihodi despota Đurađa Brankovića samo od rudnika kod Novog Brda iznosili su od 120.000 pa do 200.000 dukata, a oni su činili samo 1/3 ukupnih prihoda despotovine. Budžet despotovine bio je ne mnogo manji od budžeta u to vreme najvećih evropskih država.

 To ogromno bogastvo Srbije despot je iskoristio da za samo  dve godine, od 1428. pa do 1430. godine, sazida smederevsku tvrđavu!

Graditelj Smedereva je, po svoj prilici, bio Georgije Kantakuzin, Jerinin brat. Za tako kratko vreme, podignuti su bedemi s moćnim kulama, ali i više drugih zgrada, kao i dvor Đurđa i Jerine.

Na izgradnji je bila mobilisana cela Srbija. Tome u prilog govori i predanje, prisutno u celom dunavskom priobalju, da su iz majdana kod srednjovekovnog grada Rama na Dunavu, vađeni veliki komadi kamena, belog i zelenca, i vučeni nepreglednom kolonom volujskih kola, dok su nešto manji komadi do Smedereva stizali iz ruke u ruku.

Uvedena je čvrsta disciplina, kako bi se posao što pre okončao. To je značilo da  disciplinu moraju da uvode srpske čete koje su nadgledale posao i kažnjavale  narod. Čete su bile sastavljene od grčkih vojnik a koji su se u Srbiju sklanjali od Turaka. Za težak i naporan rad narod nije  okrivio despota Đurađa već je svu krivicu svalio na Jerinu i njene Grke. Brzo je despotica dobila naziv  – prokleta Jerina.

Devet godina kasnije Smederevo će pasti pod najezdom Turaka. Despotov zet Murat kome je u harem dao  ćerku Maru, nije imao milosti. Stefanu, koji se od udaje sestre Mare nalazio kod sultana kao talac, pridružio se i Grgur, kao sužanj. Ropstva je dopao i glavnokomandujući srpske vojske, Toma, ali za njim Srbi nisu naročito žalili. Ubrzo je stigla užasna vest. Uhvativši pisma koja su Stefan i Grgur tajno pisali ocu Đurđu, sultan Murat Drugi naredio je da braća budu oslepljena!

U septembru 1443, velika ugarska vojska, kao i brojne srpske čete, prelaze Dunav, i vojska Murata Drugog odbačena je s teritorije despotovine. Đurađ i Jerina, 22. avgusta 1444. godine, ponovo ulaze u Smederevo. Do kraja života Đurađ više nije ustajao protiv sultana.

 Zauzvrat, iz ropstva su mu stigli i sinovi, Stefan i Grgur, iako, nažalost – slepi. Tada je već despot bio veoma star. Život mu je izmakao 24.decembra 1456. godine. Imao je 90 godina. Despotica Jerina umrla je godinu dana kasnije.

Pokrštavanje

U vreme Đurđa Brankovića bio je pritisak na pravoslavne da prihvate muslimansku ali i katoličku veru. Tako je, na primer, 1455. godine na saboru u mestu Rabu u Ugarskoj franjevac Ivan Kapistran “nagovarao i molio despota da se sa svim svojim narodom sjedini s rimokatoličkom crkvom. Đurađ mu je odgovorio:

„Ja sam devedeset godina živeo u svom uverenju koje su mi ulili u dušu moji preci, te sam ja kod svog naroda (mada nesrećan) uvek bio smatran pametnim. Sada bi ti hteo da pomisle – kada bi me videli da sam se izmenio – da sam zbog starosti izlapeo i da sam (kako prost puk veli) podetinjio. Ja bih pre pristao da umrem nego da izneverim predanja svojih predaka.“ (Mavro Orbin)

Deca

  Vizantinja Irina Kantakuzin  kod nas je postala poznata kao Jerina, a po ne baš pouzdanim izvorima bila je kćerka Teodora Kantakuzina, što bi trebalo da znači da je bila praunuka vizantijskog cara Jovana Šestog Kantakuzina. Imali su petoro dece. Prvi sin Teodor, ime je dobio po Jerininom ocu. U Srbiji su ga zvali Todor. Ubrzo je, 1416/1417, rođen i drugi sin kome su, po Đurđevom bratu, dali ime Grgur. Odmah potom, 1418/1419, rodila im se i prva kćerka. Ime Kantakuzina dali su joj po prezimenu Jerinine porodice. U Srbiji, pak, zvali su je Katarina. Treći sin Stefan rodio se 1420. godine, a ime je dobio po Đurđevom ujaku, despotu Stefanu Lazareviću, koji će im ostaviti presto Srbije. Sledeće godine, 1421, rodio se četvrti sin, Lazar. Nažalost, najstariji sin Teodor umro je kao dečak.