ANA POPOVIĆ – LADY BALKANSKOG BLUES-A

Nagrađivana, uvek na turneji, gitaristkinja i pevačica koja spaja vreo električni funk i slide gitaru, jazzy instrumentale i jak blues groove sa soulful ženstvenim vokalima. Svemu tome dodajte njeno izuzetno prisustvo na sceni i to je čini neodoljivom silom u svetu savremene blues muzike. Delila je pozornicu sa najvećim muzičkim imenima kao što su B.B. King, Buddy Guy, Joe Bonamassa, Gary Clark Jr, Jonny Lang i mnogi drugi. Kada nije na turneji, sa porodicom živi u Los Angeles-u.

Kao jedini ženski gitarista, Ana je postala deo 2014 -16 All Star Experience Hendrix lineup, turneje po celoj Americi koja slavi muziku i zaostavštinu Jimi Hendrix-a.

Nominovana je za pet Blues Music Awards, bila na naslovnoj strani Vintage Guitar i Guitar Player magazina. Njeni albumi “Can You Stand The Heat’” i “Unconditional’”bili su Pick-Of-The-Week USA Today -a i deo programa NPR Music (National Public Radio).

Kakvo je bilo Vaše odrastanje u muzičkom smislu? Ko su bili Vaši uzori?

Rođena sam u Beogradu u porodici u kojoj je muzika bila stalno prisutna, i to blues, Chicago blues, Texas blues, jazz i funk, rock, tako smo odrasle i sestra i ja, otac nas je uvek okupljao oko gitare. Bar jednom nedeljno su u našoj kući održavani jazz sesions, ako ne i više puta, moj otac i njegovi prijatelji ostajali su  do kasno i svirali, i ja sam ostajala dugo budna da ih slušam. Slušala sam sve od Howlin’ Wolf, Buddy Guy, Elmore James, B.B. King, Stevie Ray Vaughan, Jimi Hendrix, Albert King, najrazličitije umetnike, svih žanrova. Kada sam počela da sviram želela sam da zvučim kao Howlin’ Wolf, ali sam slušala i neke blues pevačice kao recimo Koko Taylor, koja zvuči muški, to me je uvek privlačilo, taj ruff zvuk, zatim Etta James, još jedno žensko ime koje nisam razumela*** , to su umetnici blues-a koji su imali malo oštriju crtu, mene je to uvek fasciniralo i uglavnom su to uvek bili muškarci. Što se tiče gitare bila je tu Bonnie Raitt, ali moj stil je potpuno drugačiji od njenog tako da sam ja svoj izraz gradila negde između  Elwood James-a za slide i Roy Rogers-a, Allman Brothers Band. Samo sviranje gitare bilo je u početku zasnovano  na stilu Albert King-a, moje prve solo deonice bile su u njegovom stilu ali i Stevie Ray Vaughan-a. Uvek sam se trudila da i kada skidam solo drugih muzičara, kažem nešto svoje, to mi je uvek bilo bitno, da jednog dana stvorim neki sopstveni muzički pravac, na tome sam radila, da nikoga ne kopiram do tančina, da kroz tuđe stilove na kraju pronađem svoj sopstveni.

Kakva su Vaša sećanja na period života kada ste krenuli na časove gitare?

Počela sam sa učenjem klasične gitare ali to nije trajalo duže od 3 ili 4 meseca, i to me je zaista odbijalo, taj način učenja. Imaš stoličicu, određeni položaj sviranja, sama klasična gitara me uopšte nije privlačila. Prekinula sam sa tim časovima i ubrzo posle toga krenula na časove kod Točka, Radomira Mihailovića, i to je bila potpuno druga priča, svirali smo i akustične i električne gitare, bilo je oko 20 do 30 učenika i svi smo sedeli na klupama i držali gitare u rukama, ja sam bila jedina devojka, koliko se sećam. Bilo je neobično i jako mi se dopadalo. Točak je radio ono što mene interesuje, poznate rifove poznatih rock muzičara, recimo Led Zeppelin, rock i blues, mene je to zanimalo, za razliku od klasične i španske gitare. Na tim časovima sam se odmah pronašla, jedva sam čekala da počnem da sviram električnu gitaru, mada sam u suštini kasno počela, sa nekih 12 godina a prva prava sola sam počela da sviram nešto pre moje prve grupe, kada sam imala oko 17 godina.

Kako je formiran Vaš prvi bend?

Moja prva grupa zvala se Hush, gitare smo svirali moj prijatelj Rade Popović i ja, što je bila olakšavajuća okolnost za nekog ko je tek počeo da svira, izabrala bih par pesama gde bi svirala lead a ostalo on i polako sam ubacivala sve više svojih numera. Kada smo počinjali, imala sam 3 pesme, u to vreme nisam volela mnogo da improvizujem a i sada ne isprobavam pred publikom. U prvih godinu dana imali smo neverovatan broj nastupa na televizijama, s obzirom da smo bili prvi bend koji je pevao  na engleskom i svirao blues, i izdali smo album za najveću diskografsku kuću, PGP RTS, i to je bilo neobično u to vreme, s obzirom na muziku koju smo svirali. Posle 4 godine sa grupom Hush, primljena sam na muzičku akademiju i odlučila da se preselim u Holandiju, baš posle izlaska našeg prvog i jedinog albuma koji se zove Hometown.

Kako je bend Hush dobio ime?

Svi smo jako voleli film Crossroads iz 1986. godine i u tom filmu je pesma “Somebody’s Callin’ My Name” čiji je deo teksta reč “Hush” jer smo želeli da ljudi obrate pažnju kada sviramo, da svaka priča tada prestaje. Odmah smo imali angažmane, svirali smo četiri puta nedeljno i to je bilo neverovatno jer se dešavalo u doba najveće krize kada ljudi nisu imali ni normalne poslove, u Beogradu smo svirali najviše i putovali smo u druge gradove. To je bilo 1996, 97. i 98. godine, doba krize i u muzici. Proizvod svih tih nastupa bio je taj prvi album tako da je snimanje bilo opušteno jer smo bili savršeno uvežbani.

U Holandiju ste otišli kao stipendista studija dizajna ali ste odlučili da studirate muziku, kako je došlo do te promene?

I dalje volim umetnost, volim da slikam kada nađem vremena, volim dizajn, dizajn enterijera i bavim se i time kada mogu. U suštini mi je laknulo kada sam promenila predmet studija jer sam mogla da se potpuno posvetim onome što najviše volim. Dok sam studirala dizajn u Beogradu, muzika je bila moja strast, često bi svirali do kasno uveče, morala sam rano ujutru da budem na vežbama, da crtam model, za sve to je potrebno puno snage, srećom u tim godinama čovek ima energije. Kada sam se preselila u Holandiju, promena predmeta mi je olakšala bavljenje muzikom. Odrekla sam se karijere u dizajnu  iako sam dobila stipendiju za te studije, odlučila sam da studiram muziku i morala sam zbog toga da  krenem iz početka i odreknem se stipendije. Mislim da je to bila veoma hrabra odluka jer sam u Holandiju otišla u martu 1999. godine, tada tamo niko nije očekivao niti čekao da se pojavi gitaristkinja iz Srbije koja svira blues. Tamo sam oformila prvi Ana Popović bend.

Kako je izgledao Vaš prvi dolazak u Ameriku, zemlju iz koje potiče muzika koju svirate?

To je bila ljubav na prvi pogled, prvo sam došla u Memphis, Tennessee, bila sam nominovana za  nagradu koja se danas zove Blues Awards. Bila sam oduševljna jer moja ploča tada nije još ni bila izdata u Americi. Bila sam prvi umetnik sa prostora kontinentalne Evrope koji je bio nominovan za tu nagradu, tako da sam bila van sebe od sreće. Memphis je kolevka blues-a i muzike koju slušam ceo život i to je za mene bilo fantastično. Bukirali su me da sviram na četiri festivala u velikim gradovima, bila sam oduševljena, publika je bila fenomenalna, oni su bili oduševljeni, imala sam neke svoje CD-e i oni su planuli. Tada sam u potpunosti odlučila da ovim želim da se bavim i to ovde, u Americi, gde ljudi razumeju šta radim, šta pevam, to je njihova muzika, ovde sam se osećala kao kod kuće od samog početka.

Šta bi ste izdoviji kao poseban uspeh, ono što Vama najviše znači?

Najviše mi znači da sviram zajedno sa velikim umetnicima. Buddy Guy-a sam upoznala u Beogradu, imala sam 13 godina, potpisao mi je back stage pass, bila sam potpuno oduševljena, mislim da je on jedini umetnik koga sam ikada pitala za autogram, inače to ne radim. Sada me on poziva da sviram sa njim na bini, i baš mi je uputio ličan poziv na proslavu njegovog osamdesetog rođendana u Čikagu, to je stvarno neverovatno. Sviranje sa njim, Billy Cox-om iz grupe Jimmy Hendrix-a,  ljudi kojima se ja divim, Sonny Landreth koji je bio i gost na mojoj ploči, on je jedan od najvećih slide gitarista na svetu, Joe Bonammasa koji mi je bio gost na ovoj ploči, Roberth Randolph, mnogi ljudi koji me uvažavaju i koji hoće da sviraju sa mnom i da sviraju na mojoj ploči, za mene je to najveće dostignuće. Naravno, nominacije za blues nagrade, s obzirom da nisam blues purist, već mešam nekoliko stilova, naročito moja poslednja ploča Trilogy, to su tri CD-a a pravci su funky-soul, blues and rock i jazz.

Svirali ste po celom svetu, da li postoji razlika u načinu na koji Vas publika prihvata u različitim zemljama?

Uvek dobijam izuzetnu energiju od publike koja me prati, drugačija je energija ljudi u Americi a drugačija u Evropi a nešto posebno u Dubaiju ili Indoneziji. Kada pogledate moju koncertnu agendu možete da vidite da sam po celom svetu i ja na tome insistiram, volim da promenim sredinu i energiju. Naravno da mi Amerika pruža jednu stranu koja je izuzetna jer ovde publika tačno zna šta ja radim u muzičkom smislu, otvoreni su prema novom stilu, nisu ostali u blues-u iz prošlog veka. To je lepo i inspirativno, ovde je velika gitarska publika, što meni odgovara. U Evropi je drugačije, oni vole da čuju stari Američki blues, ono što su Amerikanci već odavno uradili ali što se tiče energije, publika je tamo sjajna,veoma su muzikalni, recimo francuska publika je fenomenalna, ne razumeju reči pesama ali umeju da otpevaju pesmu, pozitivni su, često dobijam standing ovations, uvek se dobro provedem na koncertima. Nemačka publika je fantastična takođe i naravno, naša publika, beogradska. Koncerti u Beogradu su mi najdraži u toku godine, to je publika koja mene prati i dolazi na koncerte bez ikakvih reklama i obaveštenja, ne moramo ništa da promovišemo, publika prati šta radim i ja sam jako zahvalna na tome. Svake godine imamo zadatak da proširimo našu muziku na neku novu destinaciju, ove godine su to bili Dubai, Japan, Indonezija, Indija, sledeća je Australija, po prvi put sviramo tamo, jako se radujem tome, biće to novo iskustvo.

Šta možete da nam kažete o Vašem poslednjem izdanju TRILOGY?

Tri godine sam pripremala taj projekat, to su tri albuma, godinu dana sam ga snimala, to je vrhunac svega što sam uradila do sada, albumi su snimani bez kompromisa, stojim iza svega i na albumu se nalazi samo ono što sam smatrala dovoljno kvalitetnim, zaista sam prezadovoljna. Ovog puta sam želela da uradim nešto za sebe i da istrajem u toj svojoj ideji kako sve treba da zvuči, sa kojim muzičarima i kojim producentima ću raditi, izabrala sam tri producenta koji su mi pomogli da zvučim drugačije na svakom albumu. Prvi je funky-soul, Morning, Volume 1, snimljen je u Memphis-u i New Orleans-u i ima taj zvuk, horn section, gosti koji sviraju su fantastični: Joe Bonammasa i Roberth Randolph sviraju gitare, George Porter Jr. svira bass, Ivan Neville iz The Neville Brothers Band klavijature, fantastičan old school funk band. Volume 2 se zove Midday i on je rock and blues, puno gitara, od dubokog blues-a do rock pesama, snimljen je u Memphis-u i Nashville-u. Poslednji Volume 3 je jazz album Midnight ali sa dosta blues zvuka, promenila sam način sviranja na tom albumu, po prvi put  sviram Gibson gitaru. Proces je bio fantastičan, sa jako mnogo muzičara, izuzetnih umetnika, izuzetno mi je drago što je ovaj album izašao, ljudi su veoma pozitini i mislim da je ovo poslednji momenat da se ovakvo izdanje pojavi s obzirom da se ne zna kako će se muzička scena razvijati i muzički biznis. To je moj veliki projekat u svakom smislu, dizajnirala sam i omot za ovo izdanje.

Gde i kada svirate uskoro u Americi?

Krajem septembra smo opet na ovom kontinentu i sviraćemo u Newpotr, KY, Columbia, MO, Dallas, TX i još nekim gradovima. Sve informacije o nastupima možete pogledati na mom zvaničnom website-u.

Kako uklapate porodične obaveze, s obzirom da ste majka i supruga?

Obe moje bebe su bile sa mnom na putu od svog rođenja, tada smo radili dugačke turneje od po 5 nedelja, sada već odavno to više ne radimo, sada sviram samo vikendom ili radimo turneje od po nedelju dana. Ako radimo turneju od najduže deset dana, to znači da su baka i deka došli da pomognu. Uvek uklapamo da deca provode vreme sa porodicama i da ne budu duže od par dana odvojena od mene. Preselili smo se u Los Angeles jer smo ovde još više traženi nego u Tennessee, do kraja godine će cela porodica na smenu dolaziti kod nas ali niko ne živi sa nama, i suprug i ja obavljamo najveći deo porodičnih obaveza, naravno, nemamo baby sitters ili nešto slično. Kada sam kod kuće, ja sam sto posto posvećena deci, ne idem na jam sessions.  Kada žena ima karijeru, najbitnije je da izabere pravog partnera, to je na prvom mestu. Imam veliku podršku mog supruga i naših porodica i odlično funkcionišemo podižući porodicu i baveći se muzikom, onim što je naša zajednička strast.