GRADIMIR MARKOVIĆ – 50 GODINA FRIZERSKE UMETNOSTI KOJA LJUDE ČINI SREĆNIM
Gradina prva zarada: 700 dinara i šamar
Bio sam u osnovnoj školi, sedmi razred. Bila je nedelja i otac mi je kazao da idem u radnju i da počistim. I došle u salon neke dve žene sa sela i pitale: “Je li dečko je l’ ima ovde neko od majstora?” ”Ja sam majstor.”, kažem ja. “Ti si mnogo mlad.”, rekoše one, a ja im na to kažem “Ja sam mnogo dobar majstor. Šta ste htele?” “Mi smo htele da stavimo trajne ondulacije.” ”Nema problema.” A ja tad imao 14 godina. Ali učio sam od oca i nešto sam zapamtio. I tako ja uradim jednu ženu, pa drugu. Račnuam u sebi, dve trajne ondulacije, bilo to po 350 dinara, sećam se. 700 dinara, veliki novac. Sad ću ja tatu da obradujem sa 700 dinara, mislim ja. I taman one da izađu napolje, a otac na vrata i kaže: ”Šiljo šta je ovo?” “Bila je tu kolegenica pa uradila sve ovo.”, kažem mu ja na uvo. One dve žene nemaju pojma šta se događa i daju mi po 350 dinara. I kad su one izašle, ja ocu kažem: “Ja sam radio.” Kad se on izdra’ na mene: ”Pa kako si smeo ti to da radiš?! Koga si pitao! Je l’ ti znaš da nemaš dozvolu! Ti nisi još ni osnovnu školi završio!” Ja reko’: “Pa, eto vidiš kako je lepo ispalo.” A on mi na to zalepio takvu šamarčinu da čini mi se da mi uši i dan danas zvone. Ali, posle toga je bio je ponosan na mene. Rekao je majci šta se desilo i znam da je bio ponosan na mene. I tako je to bilo…
Jugoslovenski frizerski šampion
Prva nagrada u kategoriji za prvu godinu srednje škole na takmičenju učenika i majstora koje je organizovano u studiju Ljubljanske Narte a u saradnji sa Šchwacrkopf-on i Wella-om. 1973. prvak Srbije na takmičenju u Kragujevcu u kategoriji za farbanje. 1974. prvo mesto za republiku Srbiju na takmičenju u Kraljevu, kategorija farbanje.
Psihologija je deo frizerskog zanata
Kroz moje iskustvo, ja sam postao malo i psiholog. Kad mi po prvi put uđe mušterija na vrata, ja tačno znam da li ću imati sa njom problema ili ne. Ili će to da bude sve lepo i glatko ili ću možda sa njom malo da se natežem. Mada u većini slučajeva, nikad nisam pogrešio. Ja obožavam moje mušterije bez obzira da li dolaze svake nedelje ili jedanput mesečno ili jedanput u godinu dana. Kod mene je tretman isti.
Gradin recept za dobru frizuru
Morate da gledate fizionomiju. Najbolji putokaz za šišanje i za frizuru su Vam obrve, oči, uši, visina ušiju, sredina ušiju. Onda nos, usta, brada i jagodice. I to je to.
Mini val je mini val
Mini val su mali talasi na pramenu kose, a jaka trajna je kao afro (sitno kudravo). Ali dođe žena i kaže: ”Majstore ja bi htela mini val, al’ da mi traje 6 meseci.” Nema šanse. Mini val je samo za 2 meseca. Dva, dva i po meseca i to je to do sledećeg šišanja. To nije trajna.
Fizerski Salon – Domaćinska Kuća
U mom zanatu je najvažnije da Vi cenite i poštujete mušteriju onako kako biste Vi voleli da Vas prime u salon. Uvek imam kafu, uvek imam čaj. Onda pričamo. Ima nekad i pićence, kad se žavršava posao da popijemo po čašicu.
Posle Vašeg oca, od koga ste učili zanat, ko je bio najveći majstor od koga ste najviše naučili?
Osnovne finese sam naučio od mog oca. On je bio majstor starijeg tipa i njega nije mnogo interesovala moda. On je voleo da radi sa domaćicama i ženama sa sela. Kasnije smo moje kolegenice i ja doveli nove mušterije: medicinske sestre, doktorke i službenice iz opštine. Onda sam se i ja pročuo, pošto sam bio na takmičenjima. Kasnije sam radio kod Stare autokomande kod nekog Bore Kečkeša koji je bio prijatelj moga oca. Odlazio sam i kod nekog Bore Jančića u Vlajkovićevu ulicu. Taj je bio dasa od koga sam naučio sve. Kako se prsti lome, koja je kompozicija prstiju i uglovi makaza i kako to sve ide za koju frizuru. Zainteresovao sam se bio za farbanje. I u farbanju sam postao tatamata. Radio sam kao demonstrator za Eminu iz Kikinde, fabriku koja je pravila naše farbe i kolor šampone. I mogu da Vam kažem, dok sam radio u Jugoslaviji bio sam veoma srećan. I mnogo sam naučio. Moj radovi su bili objavljivani u časopisima kao što su Burda, Bazar, Praktična žena, Ibarske novine, Kruševačka pobeda itd.
Kako ste došli do posla u Kruševačkom pozorištu gde ste bili vlasuljar i šminker?
Ja sam se družio s glumcima. Neki glumac Zlatić iz Kruševačkog pozorišta zvao me je da za premijeru uradim frizuru Novaku Novaku za ulogu Nikoletine Bursaća. Novak je imao jaku pravu kosu, a lik Nikoletine Bursaća imao je jako kovrdžavu kosu. I ja sam morao da viklere za trajnu ondulaciju da nosim tamo u pozorište i kosu Novaku da navijam na vodu. I onda sam šminkao njega i druge glumce. I njima se sve to svidelo. U pozorištu glumci nikad nisu imali neke plate. Kad su me pitali: “Kol’ko ćeš ti nama da uzmeš?” Ja rekoh: ”Neću da vam uzmem ništa. Ja ću ovde da dođem i sa vama malo da radim. I možda ću nešto i da naučim. Dajte mi da vam sredim te vaše perike.” Tako sam ja tu počeo. I bilo mi je lepo sa njima. Nikad od njih nisam uzeo ni jedan dinar. Znate, kad Vi radite sa poznatim ljudim, onda to Vama imponuje. I onda sam ja tako rastao, kao i moja popularnost.
Šta najviše volite da radite šišanje, farbanje ili feniranje?
U duši sam artista. Volim da crtam i slikam. Volim i da kuvam. I volim pesmu i da komponujem pesme. Sve je to povezano. Obožavam da radim sa dobrim ljudima. Smatram da na ovom svetu ima više dobrih ljudi nego zlih. I, interesantna je stvar, koliko ljudi sam ja upoznao kroz moj zanat, koji su sedeli na mojoj stolici, bez obzira na veroispovest i na nacionalnost, svi smo mi isti. Čovek je čovek, bez obzira na sve.
Šta u životu još volite da radite osim kreiranja frizerskih umetničkih dela?
Treniram maksimalno da bih imala dobre rezultate na maratonu (42 km, 26 milja), i posle toga triatalon (plivanje 1.5 km (0.93 mi), bicikl 40 km (25 mi) i trcanje 10 km (6.2 mi). Radim na tome svaki dan. Trenutno učim pravila u novom sportu za mene “Road Cycling” gde moraš da učestvuješ u preko 25 trka i budeš u prvih 10 u 10 trka kako bi imao dobru poziciju.
Ženska ili muška frizura, šta više volite?
Ja sam prvo učio žensku frizuru. Ali kad nisam bio zauzet u ženskom salonu, prešao bih u muški i tamo gledao šta rade. Ali, ženski frizerski zanat ne može bez muškog. Vi veći deo tehnike rada prstiju, zglobova i šake naučite u berberskom zanatu. U berberskom zanatu ima mnogo više rada prstima, nego što je to u ženskom frizerskom zanatu. Da biste bili efikasan i dobar ženski frizer, morate da poznajete berberski zanat.
Kad ste došli u Ameriku šta je za Vas bilo najveće frizersko iznenađenje?
Prvo iznenađenje mi je bilo to što se ovde kosa ne pere od pozadi, tako da Vi stojite iza mušterije, jer to zakonski nije dozvoljeno. Za mene najlakše je oprati kosu od pozadi, jer onda Vi imate kontrolu nad celom mušterijinom kosom. A i zato jer većina žena ne zna da sedne na stolicu za pranje glave. Ili se smulji dole ili ode okolo ili je mnogo niska pa onda mora da imate jastuk ili je mnogo visoka pa joj noge štrče. Iznenađenje je bio i rastvor za trajnu. Ovde je takav da ga držiš u vrh glave 10 minuta, a mi smo u Jugoslaviji morali da ga držimo na glavi i po 45 minuta.
Šta se Vama najviše dopada od stilova šišanja i frizure?
Po mom mišljenju, moda ne postoji. Da budemo svi uniformisani što se tiče frizure, to nije lepo. Stil zavisi od osobe. Recimo, kratka kosa nije za svakog, pramenovi nisu za svakog. Treba nositi ono što Vama najviše odgovara, što najviše volite, što Vas pravi seksipilnom, da se okrenu za Vama.
Pošto žene često imaju neku ideju šta hoće, kako Vi osetite koja frizura bi bila najbolja za neku mušteriju i kako onda u to ubedidte tu mušteriju?
Evo da Vam dam jedan tipičan primer. Pre dva i po meseca, dobio sam novu mušteriju po preporuci od jedne stare mušterije. Ona je bila oniža i malo popunjena.Imala je dugu kosu potpuno belu k’o sneg. I to joj je lice pravilo bledim. Rekla je da je došla na šišanje i farbanje. Ja sam onda seo da popričam sa njom i objasnio joj kako bih želeo da je ošišam i ofarbam: sa strane malo kraće, pozadi da ima profil, malo pramenovi, koren malo tamniji, pa onda sve otvorenije…A ona mi kaže da nikad nije nosila takvu frizuru. Ja joj tad predložim de se mi pogodimo. Ako joj se sviđa, neka plati. A ako joj se ne svđa, izbledeće boja, nema veze, imaće i frizuru i šišanje i farbanje sve za badava. Pristane ona na to i ja uradim onako kako sam hteo. Na kraju ustade ona sa stolice, poljubi me i kaže: “Ja u životu nikad nisam bila zadovoljnija frizurom nego sada.” I evo baš je juče opet bila kod mene.
Koji Vam je tip kose bio najteži za rad, a koji najlakši?
Najgori tip kose koji sam imao je bila kod jednog Američkog Indijanca. Držao sam salon na uglu Greenlake i Kimbal Avenija nedaleko od Northeastern Univerziteta kad mi je jednog dana jedan Američki Indijanac, student, prvi put seo na stolicu. Imao je dugačku kosu i tražio šišanje. Čovek sedne. Operem mu ja kosu, uzmem makaze i pramen kose. Ja da isečem pramen, a kosa ide ispod makaza. Ja opet, a kosa opet ispod makaza. Kosa mu kao žica. I ja onda uzmem brijač i češalj. I tako brijačem, malo po malo i ošišam ga. A on mi na kraju kaže: ”Znate šta, ja nikada u životu nisam ovako bio ošišan.” I dugo je posle toga dolazio kod mene. Jaka kosa, jaka dlaka, k’o konjski rep. Onda su tu i orijentalci: Kinezi i Korejanci. A tek Filipinci, kosa im ubi bože. To je kosa koja ne raste na dole. To raste u širinu. I Južnoamerikanci ista priča. Ali ne kod onih koji su došli iz Španije i Portugala, nego kosa kod onih poreklom od južnoameričkih starosedelaca, teška za rad. A najbolji tip kose je kosa koja je, grubo rečeno, poslušna kosa. To znači kako god da je okrenete, ona Vas sluša i ona ide pravcem koji treba. Ni mnogo jaka, ni čvrsta, i polujaka i polumekana. Manje više to je kosa belih ljudi poreklom iz Evrope.
Koji su poznati ljudi koje ste frizirali?
Cune (Predrag Gojković). Kadgod je znao da treba da dođe za Ameriku on se ne šiša po dva-tri meseca i onda dođe kod mene. I ja onda njega brijačem šišam. Cune je nekada bio model. Iz Beogradske muške frizerske zadruge vodili su ga u Pariz, po nekoliko puta da im bude model. On je imao fantastičnu kosu i još lepši vrat za šišanje. Tu su i Tozovac, Marinko Rokvić, zatim muzičari sa Radio-Televizije Srbije, Mile Kitić, Lepa Lukić, Kruna Janković (pevačica, ona je bila moja prva poznata mušterija), Olivera Katarina i drugi. Od američkih poznatih ljudi, to su glumica Betty Goodman, supruga guvernera države Illinois g-đa Stratford, a imao sam i dosta mušterija koje nisu tako poznate ali su multimilionerke.
Šta najviše volite u svom poslu, osim kad Vam dođe nova mušterija i kaže “Grado, uradi nešto” ?
Najviše volim kad mi mušterije dolaze na vreme. Volim i da ćaskam sa mušterijama. One meni kažu njihove tajne. Ja njima kažem moje tajne. I to ostane između nas. Pričamo o svemu i svačemu. Ja mislim da sam ja deo njihovog života.
Ko su bolje mušterije Srpkinje ili Amerikanke i koja je razlika između njih?
Ja mislim da se naše žene razlkuju od Amerikanki. Naša žena zna šta hoće i parti modu. Naša žena voli lepo da izgleda i ona će i poslednji dinar da dâ za svoj izgled. A prosečna Amerikanka, baš je briga. Amerikanka voli da izgleda lepo preko vikenda, a naše žene vole da izgledaju lepo preko nedelje. I naša žena je u prednosti u tome. Znate zašto, za vikend se, po mome, ide kod frizera onda kada treba da idete negde u restoran ili slavlje ili rođendan i slično. A žena koja radi u kancelariji, medicinska sestra, doktorka, sekretarica, ona od ponedeljka do petka mora da izgleda lepo. Dok sam bio u Jugoslaviji ponedeljak i utorak su mi bili udarni dani. Ovde u Americi, najveći posao je petkom i subotom.
Da niste frizer, šta biste bili u životu?
Hirurg. Moj otac je imao jednog kuma Tomicu koji je bio oficir i živeo iznad našeg salona. Imao je divnu biblioteku. A mene su knjige oduvek privlačile. Jednom sam kod njega naišao na 5-6 knjiga o medicini i prvu knjigu koju sam otvorio bila je o hirurgiji. I to me je privuklo. Ali, zubari su postali od berbera, jer su berberi su nekada vadili zube. Prvu hirušku intervenciju uradio je berberin. Postoji tu ta veza između berberskog zanata i hirurgije. Hirurgija me mnogo privlači i volim medicinu uopšte.
Možete li nam reći malo o Vašem putu do Amerike?
Roditelji moje supruge Mirjane su poreklom iz Orahovca. Ona se rodila u Kruševcu, ali su živeli u Americi. I oni su 1975. godine došli u Kruševac na odmor. I dok sam ja jednom čekao mušteriju da završi sa sušenjem, stajao sam na vratima i ispred mene stade jedna mlada dama. Lepo obučena, nisam to video na devojkama u Kruševcu. Nisam tog dana mogao da je isfriziram, pa joj rekoh da dođe sutradan. I dok sam je frizirao, zakažemo mi sastanak. Ali kad smo se dogovorili, nje nema pa nema. Kasnije je ispalo da jedino može da izađe sa mnom ako ide sa bratom za koga se ispostavilo da je moj drugar Veka koga znam odlično. I tako je ja izvedem na večeru i mislim se, da l’ da je pitam da se uda za mene. Šta sad da radim. I ja taman da otvorim usta i ona kaže: “Hoćeš ti da se ženiš?” A ja na to: “Je l’ bi se ti udala?”…I tako ona meni posle kaže da živi u Čikagu. Kakav bre Čikago! Kakav engleski! Ali, mi smo se verili. Ona je otišla nazad u Čikago i poslala mi garanciju. I ja sam posle mesec dana došao i za 6 meseci sam dobio green card. I bilo je sve to pre skoro tačno 41 godinu.
S obzirom na to da niste znali jezik, kako ste se snašli kad ste došli?
Pitao sam mog šuraka ima il ovde neko srpsko mesto, neka kafana, restoran ili bar. I odem ja kod Miomira iz Serbian Night Club koji je bio najčuveniji etnički restoran u to vreme i kod koga je dolazila elita grada Čikaga, sve sami advokati i političari itd. Kod Miomira sam radio uveče kao bus boy (čistio stolove), a ujutru sam radio u fabrici gde su se pravili ventilatori za plafone i stone lampe. Posle sam napustio to i otišao sam u Daily Corporation Machine Company da čistim zavarene delove gvožđa. To je sve bilo strašno. Ja četiri puta šampion Jugoslavije, a da ne radim svoj zanat. Ubi bože. Posle sam preko jednog mog prijatelja pronašao neku Hrvaticu koja je držala salon na Bryn Mawr Aveniji. Htela je da mi proda svoj salon za 6000 dolara, ali ja nisam imao te pare. Ali, kupio ga je Grk koji je radio kod nje i zvao me da radim kod njega. On bio berberin, a ja sam i berberin i frizer. Ali još dok sam radio u fabrici, ja sam preko vikenda radio kod jedne Rumunke koje je bila ćerka moje jedne supervizorke. I moja supruga je tada na parčetu papira napisala: “Zovem se Gregory. Ne znam Engleski. Pokažite mi u žurnalu kakvu frizuru volite.” I to što mi one pokažu, ja stavim na ogledalo i šišam. I ja tako dođem u taj salon. Puna radnja, a ja džonjam jer niko neće da dođe na moju stolicu. Ja mutavko, totalno zavez’o. Jedem se ja. I tako jednom gazdarica Tamara kaže meni: ”Imam jednu, mnogo joj se žuri, je l’ hoćeš da je uzmeš?” “Može, naravno!” Sedne ta na moju stolicu. I tamo ovamo sporazumemo se mi nekako. I kad sam ja nju završio, ustade žena. Dođe druga i pita je l’ može ona, pa dođe i treća. I tako ja krenem. I za ta dva dana nedeljno što sam radio u tom salonu zarađivao sam više nego što sam radio preko nedelje u fabrici. A znate li zašto “sve sa slike”? Zato što ja na slici vidim koji je ugao i tačno znam kako da navijem kosu.
Kako ste izašli na kraj s engleskim?
Mušterije su me naučile. Ja sam imao mušterije koje su bile divne i učile su me Engleski. Ja sam sa Jevrejkama najviše radio. Imao sam jednu Sophie, ruska Jevrejka. I ona dođe i kaže: “Gregory ovo se kaže sscissors za makaze. Ovo je comb (češalj), ovo su rollers (vikleri), clips (šestice), hairspray, coloring…” I ja sam tako učio.
Koji je Vaš savet mladim frizerima i početnicima?
Moj savet za svakog početnika jeste da on sebe preispita da li je on stvoren za ovaj posao. Danas ljudi koje ovde uče, nemaju blage veze. To je potpuni biznis. Njih uopšte ne interesuje da li vi imate dobre prste. Moj pokojni otac, kad je primao majstore, on im je tražio da rukama i prstima urade neke zadatke: “Napravi rukama ovako i onako.” Ako imate prste kao trupce, zaboravite na ovaj posao. Nema šanse da neko takav stavi makaze na uši. Takođe, treba voleti ljude i treba imati smisla za umetnost. Ne može svako da bude frizer. Voleti ljude znači ponašati se prema ljudima onako kako bi želeli da se poanašaju prema Vama. Poštovati. Ceniti. I nikad sa mušterijama ne razgovarati o religiji i politici.
Leave a Reply