DANIJELA SREMAC – SVESTRANA SRPKINJA S AMERIČKIM DRŽAVLJANSTVOM

U Ameriku je otišla sa 8 godina, završila dva fakulteta, usput naučola da svira klavir i flautu, i gitaru, napisala dve knjige o Srbiji, jednu o tome šta Srbi nisu (bombardovanje) a drugu o tome šta jesu (lepota kulture i tradicije), snimila i CD i film o Srbiji, postala predsednica Srpskog instituta u Vašingtonu i sada, četiri decenije kasnije – želi da se vrati u Srbiju. I to na velika vrata – kao predsednica Srbije. Danijela Sremac je jedna svestrana i zanimljiva dama iz Vašingtona koja se kandidovala za predsednicu Srbije, a u razgovoru za Balakn City Magazine otkriva i zašto.

Odrasla sam u Americi gde se uglavnom ne potencira moda, niti koji brend patika neko nosi, niti da li je neko obukao dizajnersku haljinu ili ne, već vlada jedno skormnije opuštenije oblačenje. Definitivno bih rekla da je ono što odražava savremenost u osobi jeste razumevanje sveta, a to se ne vidi po nečijem spoljnom izgledu. Znači, neko može da bude  neobrazovana osoba, muško ili žensko, i može da obuče najskuplju garderobu, ali kad progovori vidi se ko je. Vidi se da ne zna mnogo o svetu, i da ta osoba izgovara masu nepovezanih i nelogičnih ubeđenja na bazi nekih teorija zavera, to pokazuje da ta osoba živi u nekom 13. veku i definitivno vidi se da ta osoba nije moderna.

Koje su tri suštinske stvari koje želite da promenite u Srbiji?

Prvo i najbitnije, želim da se stvori sistem u kome će  zaposleni biti plaćeni onoliko koliko zaslužuju i da firme napreduju, na osnovu svojih sposobnosti i proizvoda. Drugo, transparentnost je neophodna za bilo koji napredak u budućnosti. Mora da se sve modernizuje i postane elektronski, da se tačno mogu proveriti svi podaci i verifikovati svačije akreditacije, ali i akademsku dokumentaciju kako bi imali ljude u vladi koji se biraju po istim kriterijumima. I treće, da se stvore uslovi kako bi se “vratila naša pamet” iz inostranstva. Drugim rečima, svi oni koji su otišli ili da studiraju ili da rade u inostranstvu vratiće se tako što će se stvoriti ambijent poput ekonomskih zona i što će se reformisati ekonomski sistem Srbije. Tako će se oni vratiti u svoju otadžbinu, jer će u njoj moći da nađu posao

Biračko telo dijaspore  veliko je,  gotovo, kao i cele Srbije?

Da, 5 miliona naših ljudi u svetu je prava armija. Ta armija godišnje unese 5 milijardi dolara u Srbiju. Ogroman je potencijal dijaspore koja je u raznim strukama – neiskorišćena. Zamislite samo te ljude koji su živeli u organizovanim državama i videli kako one funkcionišu. Sva iskustva iz oblasti u kojima su stručnjaci, mogu da prenesu u Srbiju.To je u suštini najdragocenije blago Srbije! Mi znamo kako da uključimo dijasporu, i kako da dijaspora pomogne Srbiji. Globalni savetodavni komitet dijaspora ima nove ideje u ekonomskom smislu, kao i ideje za imidž i kako razvijati spoljnu politiku. Naravno, najpre bismo formirali grupe koje bi ustanovile probleme i predlagale šta bi trebalo da se promeni.

Šta mislite, kako je najbolje iskoreniti korupciju?

Najefektivniji način jeste da se primene metode drugih zemalja koje su uspešno savladale korupciju, kao, na primer, Singapur. Kada se uvede transparentnost i postavi dobar administrativni sistem, to će samo po sebi da uništi korupciju. Ovaj sadašnji sistem koji je, između ostalog, opterećen u regulativnom smislu, sa previše dozvola i nepotrebnih procedura koje uzimaju previše vremena, bukvalno je plodno okruženje za korupciju jer dozvoljava birokratama da Vas ucenjuju na svakom nivou, kako bi Vas, navodno, stavili preko reda i “završili Vam posao”.

Koje su Vaše ideje za oživljavanje sela?

Sela širom Evrope imaju vrlo sličan problem, a to je, kako da mlađe generacije budu sve više školovane, da imaju motivaciju da odu i nađu posao u selu. Međutim, ne može se samo pričati ljudima da se vrate u selo nego im treba omogućiti da se vrate u selo gde će moći da žive od svoga rada.  Ove ekonomske zone koje želimo da otvorimo bi se upravo nalazile van grada i mogle bi zaposliti priličan broj mladih ljudi koji žele da žive na selu i koji imaju posao sa visokim obrazovanjem. Takođe, postoje grantovi koji nisu do sada iskorišćeni, a koji bi mogli da se primene da pomognu novim poljoprivrednicima da osnuju svoj biznis.

Kako zamišljate da podignete standard?

Planiramo da osnujemo nekoliko specijalnih ekonomskih zona, sa novim zakonskim okvirom koji bi pružio fantastičan ambijent za ulagače i preduzetnike.  Ove zone bi predstavljale konkurentno tržište gde bi kompanije naperdovale isključivo na bazi svojih dobrih ideja, čime bi napredovali i svi radnici, jer kada postoji prava konkurencija, kompanije se takmiče da pridobiju najbolje ljude da rade za njih. Na primer, imali bismo tekstilnu zonu  u kojoj bismo oživeli nekadašnje fabrike trikotaže ili prehrambenu zonu ili kinematografsku zonu gde bi se snimali filmovi i slično.

Decenijama se u Srbiji politika koristi za lično materijalno napredovanje. Kako to promeniti?

Primeniti iskustva drugih. U Americi, političarima nije data mogućost da koriste državu da bi se lično obogatili na bilo koji način jer postoji zaista transparentni pravni sistem kakav bi želela da primenimo i u Srbiji. Američki političari koji postanu poznati putem javnog posla počnu tek ozbiljno da zaradjuju kada završe svoje mandate, jer tada uglavnom drže vrlo dobro plaćene govore. Ili otvore firme za lobiranje kako bi svoje iskustvo u Vašingtonu preneli klijentima. Sve mora biti transparentno i veoma, veoma sankcionisano.

Da li smatrate da se neosnovano predstavljamo velikim narodom?

Ne, jer smatram da srpski narod jeste veliki narod. Vrlo poštujemo porodicu i prijatelje, imamo fantastičnu kulturu igre i muzike, imamo divnu tradiciju sporta u kojem je Srbija dosta jaka, narod je vrlo duhovit, jakog karaktera, voli život, a imamo i vrlo lepu državu sa predivnim pejzažima, istorijskim kulama i gradovima koji su živi i dinamični. Sve to o našem narodu dugo godina promovišem kroz knjige, novi muzički CD, snimke i druge multimedijske prikaze.

Da li Vaši prijatelji Amerikanci znaju gde je Srbija i šta znaju o Srbiji, uopšte?

Nadam se da će znati mnogo više kada pročitaju moje knjige, ali jeste istina da većina Amerikanaca ne zna za Srbiju. Amerika je ogromna država i po školama se retko uči o detaljima evropske istorije.  Recimo, sećam  se jedne devojčice u komšiluku koja mi je rekla da je poreklom iz Poljske, ali ne zna tačno gde se Poljska nalazi. Ovo nije neko namerno američko nepoštovanje drugih naroda, nego je to zbog toga što je sama Amerika ogromna. Budući da je tako velika zemlja sigurno je da ima dosta stvari koje ni ljudi u Srbiji ne znaju. Ne može se razumeti Amerika preko Holivuda i filmova. Može se razumeti jedino kada u njoj živite i to dugo godina. Ameriku moraš da osetiš.

Šta mislite o tendenciji potpune zaslepljenosti novcem? Zašto je to tako?

Zavisi od osobe. Nisu svi takvi. Lično sam zahvalna što sam rasla u porodici koja nije potencirala novac, jer sam odgajana u duhu gde se kao vrednost smatra da svaki momenat treba ispuniti nekim stvaranjem i ličnim unapređenjem u raznim oblastima.  Ljudi koji ne shvate da materijalne stvari ne mogu da ispune osobu kao što može da ih ispuni stvaranje kreativnih i korisnih stvari kojima mogu pomoći čovečanstvu, jednostavno propuste smisao života.

Kako mogu da se pomire novac i etika?

Mislim da novac i etika ne moraju da budu na suprotnim stranama. Naprotiv, u svetu gde je dobro organizovan sistem, zdrava ekonomija, i gde ljudi rade svoj posao za koji su adekvatno plaćeni, novac je sasvim prirodan rezultat pošteno uloženog truda, a time je i etički prihvatljiv.

Koje su za Vas najvažnije vrednosti kojima današnji čovek treba da teži?

Najbitnije vrednosti su ljubav prema familiji, ljubav prema prijateljima, a takodje ljubav prema sebi, što znači da ljubavlju treba ispuniti sav svoj potencijal svakog dana. Treba uložiti sto posto sebe u posao koji radite, u usavršavanju sebe i u sticanju znanja kojim unapređujete Vašu ličnost. Te vrednosti ne mogu se meriti novcem, jer su same po sebi dragocene.

Šta Vi znate o Srbiji? Koje su prve asocijacije na Srbiju kad Vas to pitam?

Srbija је jedinstveno mesto gde od momenta kada sletim na aerodrom i dotaknem tlo, osećam da sam dotakla moju zemlju, moj dom. Biti u Srbiji, hodati ulicama Beograda gde sam rođena, pokrene u meni ona najosnovnija, duboka osećanja da se nalazim upravo tamo gde pripadam.

 

Piše: Nebojša Đorđević